Учитељ
етен рани рт ГЕРЕ ЈЕ ЕРЕ ЕР ПРВЕ ТЕ НЕР ПЕРЕ 201
često bavi reformnim. problemima i upravljeno je na sadašnjicu i njeno reformiranje na osnovu novih ideja i težnji.
Josef Hendrih (rođ. 1888) prestavlja u našoj pedagogici pojavu sasvim drukčiju nego što su Kadner i Hlup i možda bismo fo jedino mogli uporedifi sa položajem što ga je u čehoslovačkoj pedagogici zauzimao Franf. Drtfina. On polazi takođe od egzaktnog istorijskog saznanja, ali' ovde lime šlo se usredsređuje na izvesne odabrane važne pojave dolazi do sasvim novih ı mnogo fačnijih saznanja. Ali on uzima isloriju kao osnov pedagogike još i u drugom smislu fj. ne samo kao istoriju vaspilnih težnji nego i kao primer prave aktivnosti čovekove i kao naročito područje gde se čovek najpolpunije razvio u svima svojim sposobnostima. U istoriji uopšle, a ne samo u isloriji pedagogike, možemo — prema Hendrichu, najočigledinije prafifi sve komponenfe koje slvaraju čovekov život i koje ima vaspitanje i danas da gaji i na njima da zasniva svoj rad. Zalo se ni Hendrih ne može zadovoljifi?samo egzaklnim ispitivanjem u pedagogici. Taj način pedagoškog rada donosi koristi samo didaklici, dok pedagogika u pravom smislu fe reči ima svoj osnov u istoriji a lime i u filozofiji. Pedagogika vodi računa ne samo o lome šfa se na čoveku može utvrditi empirijskim ispihlivanjem, nego i o celokupnom unufrašnjem živolu čoveka, o svima njegovim fežnjama i prohfevima, o njegovom emicionalnom ı voljnom živoflu. A baš fe komponenfe mora pedagogika negovati, selekcionisali i oplemenjivati. Zato Hendrih doduše polazi od naučne i istorijske slvaronsfi i zasniva svoju pedagogiku na empiriji, ali shvata čoveka u celom obimu njegovog živofnog sadržaja pa se zalo kreće u pravcu filozofije tog sadržaja. Cenfralno fežišfe čovekove ličnosti vidi Hendrih u njegovom duševnom živofu i zalo baš razvijanjem unufrašnjeg čoveka hoće da posligne odlične pedagoške rezullale. Zato u psihologiji ide van granica melode egzaklinog ispitivanja i u feoriji vaspitanja obuhvafa u krug pedagoških zadafaka i sredstava mnogo veći deo sivarnosli, nego 510 je može obuhvatiti egzakfno, empirijsko, pozitivno naučno ispitivanje.
Vaclav Pfihoda (rođ. 1889) pošao je, islina, od domaćeg pedagoškog rada ali glavni pravac njegovom sistemu dala je egzaklna američka pedagogika sa kojom se upoznao iz vlastitog iskustva naročito kod Edw. Lee Thorndike-a. Pfihoda feži da izgradi pedagogiku isljučivo na naučnom osnovu i fo па Чо fačnijem, prirodnonaučnom, eksperimenfalnom, statističkom, egzaklnom. Јајо se on, uglavnom, bavi pedagoškom psihologijom i eksperimenfalnom didaktikom, gde preduzima ispitivanja u duhu ovih principa. Ali se ni ovde on ne zadovoljava samo naučnim radom. Na fim principima on fraži osnov za novu паџки о мазртапји i novu nauku o nasfavi i sfvara školski sistem i sistem naslavne prakse pre svega s obzirom na gledište ekonomije rada. Tako dolazi u školskome sistemu do zahteva jedinstvene škole baš sa gledišta ekonomije školskog rada, jer tek široki psihološki izbor pruža dosla mogućnosti za diferencijaciju učenika i za
ма, А де