Учитељ

уметнички се продубљује и усавршава се нарочито тиме што се уводе илустрације које оживљавају текст. У оно време била је то револуционарна новина, иако ми данас илустрације сматрамо за нешто што је неизбежно у књигама за децу и младеж. Појављује се и тежња да се деци објасни суштина народне душе збиркама одабраних народних бајки, прича и песама. Прави уметник у томе послу беше Каге! Јатотт Егђеп, чије књиге чине камен темељац чешке литературе бајки, која се и данас чита и још увек је жива. Ербену је сродна Божена Њемцова (Метсоуа),. чије ће име остати заувек записано у историји чешке књижевности не само због тога што је скупљала народне бајке, него и због њене класичне приповетке „Вабшска", коју мора да прочита свако, ко жели да упозна чешку књижевност. Простим и јасним, а ипак врло ефектним речима инкарнирала је овде Њемцова тип здраве чешке жене. Њену судбину приказује нам на позадини доживљаја њених унука и описа народних обичаја на чешком селу.

У времену око 1860 год. жад је чешка књижевност достигла свој први процват, карактерисан пре свега зрелим делима Јана Неруде и сјајним песничким ликом Јарослава Врхлицког (Мгећиску), нису догађаји могли да остану без утицаја и на литературу за младеж. Јавља се већ неколико великих песника који се могу поделити у две групе: једни пишу само за децу и младеж, а други пишу за младеж истовремено поред свог рада намењеног одраслима. Вођа прве групе био је Јозеф Кожишек (Кожзек). Његови звонки стихови, писани са темељитим познавањем дечије душе, остају као трајни образац како треба писати добре песме за децу и младеж. Од песника друге групе ваља поменути Јозефа Вацлава Сладка (5јадек), песника који је цео био прожет чешким народним духом и осећајем. Песме ове двојице стално се издају у новим издањима, а налазимо их и у школским читанкама. Они су творци целокупног даљег песништва за младеж, јер су утврдили основно правило кога се мора придржавати стих, ако жели бити погодан за младеж: за децу треба писати више епику, него лирику, а стихови морају бити стално у лакој и спевној форми.

Али и проза има од осамдесетих година Х!Х столећа истакнуте претставнике, па било да је то проза из живота, сличице из природе, путописи или хумор. Од прозаиста још увек није ништа изгубио у привлачности Јан Карафијат (Каганађ. Он је својом књигом „Вгоисс!' створио тип персонификоване приповетке из природе, која приказује значај породичног живота. Сем њега да споменемо још Карела В. Рајса (Кај), који беше пионир социјалних сличица из живота, и Франту Жупана, претставника здравог хумора за децу. Тај хумор Жупан је изразио у вешто састављеној серији згода и незгода распуштеног али доброг“ дечака Пепанка Нездаре.