Учитељ

Из тога би морали да изведу овакав закључак: Живот и судбина свих делова нашега народа исти су. Само сложним радом наших учитеља из целе земље судбина нашега народа постаће боља, будућност светлија и плодоноснија. Ово учитељи могу да кежу, јер је први стуб државе слобода, други хуманост, трећи учитељ, а четерти војска.

Колико је наш народ културно заостао, колико се налази далеко иза данашњице нека и ово послужи као сведочанство. Обилазећи села у околини Плитвичких језера, наишао сам у селу Језеру на 80-годишњег сељака. Привукли су ме његов старачки изглед и споро мицање путем, иако се је помагао при ходу с два штапа. Пришао сам му. Разговарали смо. Желео је да дозна одакле сам, и пошто је чуо да сам из Србије, рекао је да је Хрват. У подужем разговору слушао сам његово јадање на чемерни живот што обавија век становника тих кршева. Веровао је да се само они тако муче у нашој земљи. И када је од мене чуо да иу Србији сељаци исто тако тешко живе, откравило му се срце. Признао је како они мисле да се у Србији много боље живи но тамо. Одједном је застао, његове старачке очи гледале су ме нетремице и пошто ми је приближио своје лице толико да ме је скоро додиривао, пита ме тихо: да ли ја разумем шта он говори. Одгово ривши му потврдно, упитам га Да ли он мене разуме. „Разумем све, разумем“, ускликнуо је радосно. Приметио сам да му је лице постало и живље и светлије; исправио се и брзо прошапуће: „Зар ви у Србији говорите 'рватски'" „Да, 'рватски“ одговорио сам. Хтео је још више да се исправи, али старачко и болесно тело већ је дрхтало и лице се спремало да заплаче и једва чујно рече: „то нисам знао“. Уколико се је разговор више развијао, утолико је он био све зачуђенији, збуњенији, радоснији и усхићенији. Није знао да Срби и и Хрвати говоре истим језиком, да живе истим животом, да имају исте обичаје и навике, да им је судбина иста.

Више но икада, тада сам осетио, како водимо рђаву кулгтурну политику. И човек се у чуду пита, зар ми нисмо имали и зар немамо тако великих народних учитеља, који би осетили истинску душу народа, који би водили тако широку културну политику народа независно од свих дневних догађаја и промена. То се од учитеља може очекивати, јер је он најближи души народа. Али, на жалост, после успламтелог нашег националног заноса, изгледа да су наш заједнички живот по-

плавили синови Јакшићевога Старог Амиџе. Рад. Д. Гаћић

ЋИРА В. МИЛИЋ; НАУКА О УМЕТНОСТИ ГОВОРА СРПСКОГА НАРОДА, Београд 1937, 8', стр. 168, цена 100 дин. Издање пишчево. — Пред нама се налази једна ретка књига, у којој се заснива и наука о уметности говора српскога народа. И како сам писац вели: „За образовање ове науке нисам се угледао ни на кога, нити сам узимао икакве упуте туђинске науке ове врсте са разлога: што до данас баш ни један, повесници познати, народ није, уметношћу свога говора, овековечио сав свој живот народни“. Разуме се, да ово заснивање, као самосвојна творевина једног нашег човека, у многим својим странама долази у сукоб са извесним утврђеним правилима и називима, који су наши наставници поставили у науци о народној „усменој књижевности“ и „граматици“. Али то баш и чини да је ова књига сеојим излагањима унела свежину, у многим местима очарава читаоца, а често га на нови начин упознаје са већ познатим стварима.

Писац на првом месту реч „књижевност“, као „изопачену и неистиниту“ („још је грубља бесмислица незнања, када се народне умотворине изопачено називају „усмена народна књижевност“. У истини књижевност значи више књига, али свако паметно лице зна: да не може бити баш никаква усмена књига“) замењује речју уметност говора. Дакле, говор — српски говор, а не „српски језих«“ („Према оскудном, несавршеном, мртвом и тупом латинском лингова латина (језик латински)