Учитељ

Напоменули смо већ да је грех савременог образовања, што у ученику не гледа целога човека већ га разглобљава на делове као какав аутомат. Без обзира на интелектуалне диспозиције, о којима је било речи, тражи се од једнога ученика способност у свима правцима. Зна се из живота великих људи, да је свакоме од њих недостајала по нека интелектуална способност и да су се можда баш на рачун једних развиле друге. Често бива да ученик показује из свих предмета потребан успех, али из једнога не. Сме ли се такав ученик зауставити у даљем школовању због једнога предмета, ако се утврди да га он, и поред најбоље воље, не може да савлада; А то, нажалост, бива. И у најобичнијих способности ђаку треба гледати будућег корисног члана друштва, а можда и нешто више од тога. У младоме Бизмарку савременици су гледали обичног боема и авантуристу, а и будућег државника и оца уједињене Германије. Кадета са Корзике другови су у академији исмевали због његовог нагласка а нису ни слутили да је међу њима; будући император Француске. Просечан ђак кроз школу, међу последњима у рангу војне академије, постао је у животу славни војвода Мишић, Исти скоро случај са Степом Степановићем, 14-ти у рангу војне академије од 24 друга. Где су они први у рангу И они су се одужили Отаџбини али су ова двојица у животу и на бојном пољу заузели прва места. То често бива. Зато не треба често пренагљивати у оцењивању младих људи и прорицању њихове вредности у животу. Живот све корегира а нарочито наш суд и наше закључке. Христове речи: „Последњи ће бити први а први последњи" често добија своју пуну потврду у животу. А он, и једино он, живот, треба да нам буде компас свуда а нарочито у школи, јер ова није ради себе већ ради живота. Ради здравога живота, физичког и моралног. Нашим ђацима треба чешће не само упућивати већ и омогућити примену речи славнога енглеског државника Розбериа: „Царство, као што је наше, тражи као прву погодбу снажну, вредну и неустрашиву расу.“ Али ми, израђујући нашу југословенску културу, морамо бити свесни да нам је први услов за ову здрава нација, физички и морално здрава. Зато тражимо у име тога здравља и лепше будућности нашега народа, да се школа реформише у духу који ће дати здраве нараштаје, способне за културан и частан живот. А омладини препоручујемо озбиљан рад, јер је он не само извор задовољства већ и императивна социјална дужност. Ко не ради, ко социјално није користан, нема права на заштиту друштва. А без ње не може нико опстати.

И још једну реч, на крају овога предавања, реч једнога мудраца, упућену омладини: „Кад су родитељи сиромашни и скученог материјалног стања, кад живе само од приноса свога рада, кад троше своју снагу а покашто и свој живот, да подмире трошкове око васпитања