Учитељ

246 вина ере репе дрннаиве ал амвининнн шава аакривинневитеенвирааеенни АИ pr Ogar

ОДГОВОР НА НАПИС Г. М. МИЛОШЕВИЋА О МОЈОЈ ОПШТОЈ ПЕДАГОГИЦИ

4. САДА, А ДЕЦЕНИЈАМА ИСПРЕД САДАШЊИЦЕ У ХАОСУ ЈЕДНОГ АПСУРДНОГ МИШЉЕЊА

Није претерано, иако се чини скоро немогућно, кад кажем да Милошевићев низ речи од 11 метара дужине и 12 см ширине не одаје никакво, па чак ни његово гледиште. (Он, додуше, говори тако као да је све што каже доиста његово, тј. врло ретко наводи писце или гледишта којима се служи, али у ствари претаче туђе на свој начин тако да и оно у слопу његовог излагања добија печат крајње конфузности или апсурдности. Поред тога, он не познаје савремено стање научног сазнања из области, о којима пише. М., како би рекао Песталоције, „врше језиком" снопље, од кога је зрно већ давно одвојено, дакле, сламу. Некоји примери, узети без нарочитог пробирања, показаће нам и то.

Свој напис почиње М. овим речима:

пУ прошлим бројевима Учитеља приказани су чланци о делу „Филозофија наставе“, које је пружило један пример уношења дидактике у филозофију. Овом приликом хоћемо да прикажемо једно уношење филозофије у педагогику. Оба случаја су необична за педагошко учење.“

Знам да је М. приказивао у „Учитељу" дело „Филозофија наставе", а то свакако треба да значи кад он каже „приказани су чланци“ о истом делу „ма да би се ове речи морале друкчије разумети кад он одмах потом и у истом смислу каже да „овом приликом“ приказује моје „уношење филозофије у педагогику“ а не — своје чланке. Ситница, јер такво изражавање није за њега ништа необично, а нехотично би се боље изразио, ако је хтео да каже да и овога пута приказује своје чланке. Међутим, кад је Либерт својој књизи дао поднатпис „Општа дидактика“, онда то треба да је „уношење дидактике у филозофију“", иако главни натпис књиге истиче да је реч о филозофији наставе; | у мојој књизи пак налази „уношење филозофије у педагогику“. Због чега прави ову разлику, М., разуме се, не каже: он поступа „методски“ према свом смеру, а изведена супротност одговара његовој потреби за „контрасте". И поред тога, њему су „оба случаја необична за педагошко учење"! Вртећи се до несвести у уском оквиру начупканог знања из доба пре 4—5 деценија, он не зна да данас нема ниједног истакнутог педагога који би се у овом „мишљењу“ сложио с њим. Што не наведе макар једног који би му правио друштво „Необично“ може бити само то што се М; није у означеном правцу колико-толико обавестио после мојих речи на стр. 12 које је ваљда прочитао и које кажу: