Учитељ

Овде опет имамо један „процес“ запетљавања да би тобожи он могао нешто рећи: док је малочас говорио о некој „догми“, он сад признаје да се једна наставна метода може негирати и да се не може порицати да има више наставних метода — усваја, дакле, мишљење из моје књиге, али запетљава; даље вели да се не би могла порицати једна метода као „принцип сазнања“ и као закон развитка и васпитања", али неће да каже да ту запетљава оно што сам ја у својој књизи (на стр. 535—536) рекао о Песталоцијевом мишљењу да „нема две добре методе, само је једна добра.' Међутим, његов цитирани исказ, у коме је ово запетљао, тако је склопљен да се добија овај утисак: он је у једном светлом тренутку морао осетити колико је безразложно да се оспорава тврђење да не постоји једна наставна метода као универзална (од опште важности), али је ипак из разлога који иду у област непоштења хтео на један увијени начин да асумњичи то тврђење и онда дао мустру од јасности, каква се огледа у његовим цитираним речима.

Да се вратимо на појам заједнице. Не помаже ништа провидно пренемагање Милошевића да ту није са мном могао „изићи на чистину“, јер нема ниједног савременог педагога који не говори о том важном педагошком појму, па је могао изабрати с ким ће „изићи на чистину"“, али је требало да „изиђе“ пре него што је почео да говори о заједници. Кад то досад није учинио, нека накнадно покуша, уколико му ракља његовог „тројства“ и контраста допусти видик, па ће ваљда и сам сазнати како је бедно кад се код тог питања још врти око Јунгеовог списа „ Сеоска бара као заједница живота“ (1885) или кад појам заједнице у целом његовом обиму побија — партијалним заједницама и њиховим чланским картама. Ради одговора на такву „критику“ појма заједнице доиста не вреди потрошити ни једну реч; код таквог незнања није никакво чудо што М. не може да разуме ништа од онога што се у вези са савременим схватањима појма заједнице излаже у мојој књизи. Ракља, коју је себи натакао на врат а направио је од пабирака једног поодавно одмаклог доба, чини да на невероватно неозбиљан начин лупа главу о проблеме чија се решења данас примењују сасвим друкчије, па, немоћан и пакостан због тога, редовно прибегава неистинама, подметању и запетљавању. Не познајући ниуколико шта су други у том правцу досад урадили, њему све изгледа чудновато, неубедљиво и још горе, а све, разуме се, приписује само мени. За њега је на пр. чак и принцип целине, који данас нико не оспорава, обвијен „гушћом маглом него сваки други“, јер на месту, где се о њему посебно говори у књизи, није непосредно речено да из тога принципа произлази све оно старање које под разним називима (концентрација, корелација, укупна настава итд.) хоће да сачува јединство у настави. Притом показује тотално непознавање вредности оног неисцрпног извора који за педагошко сазнање претставља данас Песталоције кад о њему говори овако: