Учитељ

принципа) није толика заблуда колико је погрешно схватање да се једна природно и спонтано појављивана функција у индивидуалним односима претставља као опште важна културна функција".

Која је то „функција"': љубав или васпитањег Ако је љубав, онда је цела наведена гомила речи без икаквог смисла; ако је васпитање онда сазнајемо да оно по М. није „опште важна културна функција". Може ли паметан човек овако да говори; А да би лакрдија била већа, М. одмах потом, потврђујући сам оно што је малочас сумњичио, на ставља (напомене у загради и курзив су моји):

„Љубав, оданост, поверење, поред срећног наслеђа у подобности (које је то срећно наслеђег) за здраве међусобне личне, породичне и шире социјалне односе (малопре су били индивидуални), условљени су још и повољним околностима ужих и ширих животних заједница (сеоском баром и партијским одбором или неким „другим“%), као и целокупним садржајем културног живота (зар не види да поред свега запетљавања ипак усваја заједницу), док напротив, без тих услова, изостаје и љубав, и оданост, и поверење, те наместо њих наступају њихове противности“.

Ето вам. Не знам већ по који пут треба човек да се пита како се може веровати да све оно на десној страни „Учитеља“ говори исто лице које је на левој порицало сваку важност љубави, питајући се поред оног што је наведено још и овако:

„Зар између ученика и наставника уистини — увек и безизузетно (ко је то тврдио) „љубав изазива љубав, поверење ствара повере"ње" — „И зар се доиста из „прве клице савести код детета“, коју чини љубав, захвалност и поверење, те из тога потекла (стил!) послушност, јавља „осећање дужности према народу, држави, човечанству и најзад према општој, вечној заједници с Богом!" По тој „сивој теорији“ дакле све што је највише развија се из једног најнижег, а све то по једном општем и највишем захтеву по коме се „љубави која води" придаје „пресудна важност за правилно и успешно васпитање!"

Речи, против којих М. у предњем цитату на изнети начин „грми“, узете су највећим делом из мога излагања Песталоцијевог схватања, дакле, нису моје него Песталоцијеве (свеједно, ја сам се позвао на Песталоција); понеке, којима код. поштеног навођења није никако место овде, нису ни моје ни Песталоцијеве него Милошевићеве (опет свеједно кад је реч о М.). Беспредметно је и да скрећем пажњу како се ово причање М. слаже с његовим „светим тројством у бићу свих ствари и вредности“, које се састоји „у постајању двојег супротног из једног нижег и у надмашењу двојег супротног једним вишим“, јер