Учитељ

се и даље позива на њу као на доказ — онда ће то пре бити „тешкомисленост“ него лакомисленост. Тако он већ на стр. 429 каже:

„· ·· ако заједница по Младеновићу чини, како изгледа, бар једним добрим делом, реалну подлогу његовог гледишта, онда морамо поново потражити Мајерово мишљење за потврду те даље и шире реалности, као и схватање културе од стране генетичке филозофије Марбуршке школе, нарочито од Наторпа у питањима развића општега логоса.“

Сад већ и Милошевићу, као што се види, „изгледа“ да заједница (а не као раније „индивидуални дух“) чини „добрим делом реалну подлогу“ мога гледишта. Тога ради он се поново ради потврде „даље и шире реалности" позива на — маглу. Већ и сам цитат показује да није реч о шали или иронији. Једино би се могло питати да ли према таквом изражавању и Неторп и „развиће општег логоса“ спада у исту област магле. Кад један „критичар“ у име „логичности"' и „научности“ овако пише, онда доиста сваки има право да ми се чуди што му одговарам. Ја и не бих да није некако испао „достојан“. Његово позивање на Мајера занимљиво је и с друге стране кад се на њ позива М. који „суштину филозофско-научног духа“ налази у „логосу“. Ре. КеБегмад у свом познатом делу „Отипапр дег РћИозорће (св. |У, стр. 422) каже да је Мајер у својој логици пошао од Сигварта, па сагласно с њим схвата логику као нормативну науку о мишљењу, али је проширује на тај начин што доказује да мишљење којим се сазнаје, суди, није једино, већ разликује поред њега и „емоционално мишљење" које раздваја у афективно и волитивно. На основу пружених доказа Мајер долази до закључка да за једну тако схваћену „логику мишљења уопште треба психологија емоционалног мишљења да пружи психолошку основу“. И сад имате ово: М., као што смо напред видели, налази да сам ја обраду педагогике ставио на психолошку основу и на свој начин виче да је то скроз погрешно, већ да је требало узети логичну основу која је „у логосу"“, а сад се ради „потврде“ позива на Мајера који и логику ставља на психолошку основу! Тешко се може веровати, али, ето, па судите сами. Исто тако, сад имамо поред „логоса“ (тамо) и „општи логос“ (овде). Шта је једно а шта друго, како изгледа Милошевићево надмено зановетање да се само „диалектиком", само по његовим „диалектичко-логичким односима“ итд. могу обрађивати све науке, па и

педагогика — показује досадање објашњење његовог писменог састава и сувише довољно. Тајна његове „диалектике", која је извесно пре све друго него — дијалектика или ма какво логичко мишљење уопште, не

сме нас даље интересовати већ из обзира према читаоцима а и према себи. Сви наведени примери правдају такође довољно убедљиво што