Учитељ

.

он у цитираним „укусним" реченицама објашњава нешто што је тобож моје а у ствари га само подметнуо мени, просто и без икаква основа

Притом увек поново показује „темељно“ непознавање савремене педагогике. „Телеологија", како он о њој говори, одавно је покојна за данашњу педагошку теорију која нема друкчији циљ од осталих научних теорија, наиме, истраживање истине. Колико је М. све то страно, показује и остало његово зановетање о циљу (на истом месту). А како је он разумео и усвојио некадању „телеологију", види се из његових наведених реченица. Један највиши циљ може по њему да има и приређене циљеве, тј. да не буде само неодређен (а ученици учитељских школа знају већ из логике шта значе речи: највиши, приређен и надређен); сви они показују „другипут“ толику „аутономију да прелази у анархију“ (дакле, нема уопште ни највишег, ни прирођених, ни надређених) „или“ се врши „премештање“ од „индивидуалистичке иманентности (то ваљда треба да значи да је у појединцу дат циљ) до колекти-_ вистичке и метафицичке трансцендентности“ (то опет значи ваљда да колективистички циљ спада у „трансцендентност' као и метафизички); пу телеолошку трансценденцију одводи свако постављање васпитног циља ван васпитаника" (а у целом напису напада гледиште које циљ тражи у васпитанику и његовој везаности за заједницу) итд. Овакво његово ређање речи показује још да М. не зна ни шта је трансценденција ни метафизика. Ко у то не верује, нека отвори који новији, бољи филозофски речник, па ће се лако уверити већ одатле. И све остало што је рекао само су празне речи којима се одређено значење не може да нађе. Зашто не наведе бар по једно дело које садржи било „тоталистичку фашистичку“ било „национал-социалистичку“ и „расистичку“ (ако је то нешто друго, као што по њему испада) педагогику. Тада бисмо ипак знали на шта мисли кад већ по његовим речима испада као нешто сасвим познато да таква научна дела о педагогици постоје. Исто тако би било занимљиво да се изјасни отворено да ли он у „телеолошко-религиску" педагогику која иде у „телеолошку трансценденцију" рачуна и Хербартову педагогику, и најзад — где рачуна своју „Културну педагогику“ и како он налази васпитни циљ на основу онога што је у цитираним реченицама рекао.

Ето каква се све питања и закључци због „јасности стила" неизбежно намећу само из две гломазне реченице, састављене поглавито из страних речи којима писац не даје никакво одређено значење ни онда кад су у току дуге употребе у науци имала различита значења или их и данас имају. И такав један „стилист' замера мојем стилу, свакако баш због тога што су сви други досадањи критичари мојих књига истицали јасност, пуноћу, прецизност итд. мога стила и што је и он то морао знати већ из извода на корицама неких мојим књига. Чак је и не-