Учитељ

правилног схватања“.... (опет цитира нетачно, али свеједно) — „капљице" које одају „непријатан задах“ (а било би, разуме се, свеједно и да одају само „задах“). Значи: ја нисам смео да кажем шта је по мојем мишљењу једино савремено и правилно, тј. требало је само да причам, а да ништа не мислим или бар — сачувај, Боже! — да мислим по његовом калупу и према његовом „познавању“ савременог и правилног схватања. Такво друштво нека М, тражи тамо где га може наћи.

Наведену слику, тј. „стилски украс" (раније је нападао „начелно“ украсни стил у научном излагању) М. понавља и на стр. 604:

„Зато кад се све то у чаши мутне течности добро промућка осећа се мирис оних разливених капљица!"

О којој „чаши“ говори он управог Ако она треба да значи моју књигу, па му на 780 страна њених непријатно „миришу"“ само наведених осам речи којима сам казао шта по свом мишљењу сматрам као једино савремено и исправно, нека буде; али он моју књигу није целу ни „омирисао", да би у име „науке" могао давати свој суд о њој на основу свога носа кад већ није у стању да га да помоћу свога мозга. Зато морам овога пута — свакако на радост М. — да користим његово „двострано посматрање“, да би се дошло до „пуне истине": „чаша мутне течности", судећи по свему што је он написао, може једино да се односи на главу Милоша Милошевића, а налази се у тако устајалом и „миришљавом"“ стању, да чак и његов нос опажа „задах“ кад он сам мућка њоме због тога да би туђе „капљице“ замешао у њу; али није способан да то увиди, још мање да — такву главу проветри.

Врхунац у „укусном стилу“ постиже М., сасвим разумљиво, на крају своје стилске продукције. На последњој (612) страни, у последњем „ставу“, он даје ово своје, засад завршно „мишљење“ о мојој књизи :

„По свему се добија утисак да су у много и врло разнолико знање (гле сад!) утопљене идеје (сироте оне!). У фигури речено, велику количину примљене хране желудац није могао да свари. Обољење од „проширеног стомака", створеном нездравим апетитом за насилном оригиналношћу, причинило је поремећаје и у систему Младеновићеве Опште педагогике. Зато, пре него загледамо у посебно учење ове во-

луминозне књиге, намеће се потреба за оценом и самог њеног система без система."

Ако се после цитиране завршне реченице М, читаоцима „Учитеља"" не подигне коса у вис од нових метара „укуснога стила" и „научности" којима ће он „оцењивати“ најпре мој „систем без система", па после моје „посебно учење", мени извесно неће, јер је овде унапред рекао