Учитељ

тон целом школском раду. Нећемо улазити у то колико је то добро или није, али то је чињеница с којом морамо рачунати. Па кад је тако, онда један добар и лепо написан уџбеник био би уједно и директива наставнику, како и у ком правцу треба обрађивати извесну наставну грађу. ·

Поред земљописне и језичне наставе једно од најважнијих места заузима настава из природних наука. За тај предмет у већини наших школа немамо никаквих уџбеника. Савестан наставник градиво из природних наука најчешћим делом обрађује у природи самој у колико му то прилике допуштају. Али те прилике нам увек не иду на руку, а сем тога многе ствари из природе не можемо посматрати у самој природи. Морамо се задовољити с тим да их радимо на часу, да предавање употпунимо сликама и згодним подесним штивом. Али штива из области природе и живота у њој у уџбеницима природних наука нема. У њима је опет сухопарно шематски изложено градиво које према наставном програму треба да се пређе, опет скоро без икаквих илустрација, без дубљег уживљавања у ствар. Нема предмета у који се деца могу јаче и с већим интересом уживити него што је област природних наука. Царство животиња је неисцрпан извор нових занимљивих сазнања и богат материјал за култивисање дечије маште и дечијих емоција. Све то остаје највећим делом неискоришћено. Дечак у једној сеоској школи причао ми је овако о лисици. „Лисица је дивља животиња. Покривена је длаком и има дугачак реп. Она је велика штеточина, јер лови домаћу перад. Људи је убијају ради њене коже. Кожа лисице најбоља је зими.“ По прилици тако. Дечак је то говорио као напамет научену лекцију. Слично је писало и у његовом уџбенику. Тако и о осталим животињама. Још горе о биљу. Један леп цвет о којем би толико могло да се каже описује се штуро шематски као да се врши једна сухопарна научничка анализа. Истина, дете запамти колико латица има један цвет и колико прашника, али тиме се није добило ништа, а изгубило се врло много. Деца воле цвеће. Ту треба деловати на машту и емоције. Толико је лепих прича о цвећу, о малим цвећарима који зарађују свој хлеб продавајући цвеће. То је живот. Један леп опис ливаде у пролеће много је вреднији у овом случају него читава књига сухопарних анализа и празног набрајања чињеница.

У нашим уџбеницима из природних наука ни једног чланка о лепотама нашег мора, ни о пиринчаним пољима у Јужној Србији, па ни о родним виноградима од којих многи наши крајеви искључиво живе. И уколико по нешто има, све је то безживотно и скоро без израза. Из тих описа, из тих чланака, не виде се људи, не види се живот. А једнако тражимо да се принцип школе живота спроведе у наставном

раду.