Учитељ

222 вене ренин тен тЛИТРЕРТЕР

нераднике који знају само за спорт и уживање. Чести сукоби између наставника и ученика, интимни инциденти између родитеља и деце а нарочито понеки револверски пуцањ под крововима просветних храмова — наводили су многе забринуте родитеље и васпитаче на најцрње закључке за будућност нових нараштаја. И у страху од неизвесности и нимало ружичасте перспективе те будућности, која нам и иначе изгледа магловита и пуна сукоба и олује, родитељи често очајавају за своју децу. Песимизам се увлачи у њихову душу и са болом их наводи на најцрње мисли. То њихово душевно беспуће појачавају врло честе скоро хорске изјаве самих наставника, да деца не ваљају и да од њих неће ништа моћи бити. И мисле да су у праву!

Где је истина: Свакако не на страни оних који у данашњој омладини гледају последње изданке једне велике и славне генерације. Па и да је истина, а није истина, требало би је огласити за заблуду јер то захтева императив живота: најопаснија болест, коју би могли назвати духовном туберкулозом, јесте губљење вере, самопоуздања и храбрости за живот. А омладина има и вере, и самопоуздања, и храбрости. Сме ли школа, смеју ли родитељи, сме ли друштво да убија веру код омладине; Веру у њену животну мисију, веру у живот; Плач Јеремијин на водама вавилонским није спасио Израиље, већ мушка реч Мојсија на Синаји и његови закони. Новим нараштајима нећемо ни ми улити снагу вере помоћу отрова песимизма, потцењивања, убијања самопоуздања, већ подизањем вере у сопствене снаге и у прогрес. Без ове вере нема прогреса. И срећа је за човечанство што је · увек било људи који су у себи носили ту боговску веру, уздизали се над каљугом свакодневног ситног живота, пружајући руке сунцу и примајући његову топлоту и светлост. Зар би велики градитељи кодекса религије живота били оно што су, да нису веровати у прогрес човечанстваг Зар би Исус пошао на крст да није веровао у победу добра над злим, и зар би Мухамед издржао сва искушења и завере оних за које се бориог Одлика свих хероја свих времена је баш у њиховој великој вери у прогрес, у оне који долазе. И зар нам историја човечанства не пружа безбројне доказе и примере тога прогреса; Човек није више прикован само за земљу, он није црв који се ваља по блату. Он је данас орао који разбија облаке, прелеће планине, пружа руке звездама, или рони у морске дубине. И увек га носи вера, увек тежња за бољим, савршенијим животом. И што је човечанство у своме ходу ишло споро напред, то није доказ да оно није способно за напредак већ да није било потребних услова за живљи напредак. По речима мудрога Григорија Петрова, Агрик. хемија је доказала да нема рђавог земљишта већ невештог начина обраде. Кад се нађе начин праве обраде онда свако земљиште може да доноси рода. А кад земља не роди као што треба значи да је рђаво рађена. Велики аме-