Учитељ

УДА -—"—=_—___ ____ -_=-=-_-=-= -_"___ ____________-__

се на професора Трифунца да докаже нешто што је ван сваке дискусије. Ма како било већ смешно после свега што се досад појавило у написима г. Милошевића о мени и мојој књизи, ја морам опет рећи да је у мојем концепту, који сам сачувао, уз немачке речи „Зштт ипа Пгапе“ само У првом случају (неколико реди испред „реченичне конструкције“ коју наводи г. Мил.) употребљена реч „израз“; у другом случају за који се хвата г. Мил., оригинална реченица у рукопису гласи: ... ујер речи ЗЕштт ипд Ргапс... означавају.“ Ако ми се не верује да сам хтео да избегнем понављању речи „израз“, ако се већ по самом смислу оспорене реченице не нађе да у њој боље стоји „речи ЗЕштт ипа Пгапр“ него „израз Зштт ишпа Ргапе“, онда је овога пута пристајем на све могућне вештаке, буде ли требало да се г. Милошевић и уредник увере да у концепту није ништа мењано после учињене замерке. Откуд и по други пут реч „израз“, да ли је то непоштење или незнање и чије је, зашто притом није измењен и прирок — не знам. Знам само да то није моје и називам га штампарском грешком. У свесци где је она изишла могао је г. Мил. видети какве се све грешке чине при штампању. Кад сам због њих послао исправку, молио сам уредника да ми се шаље равизија на читање, па сам једном свега добио прву коректуру, али ни она није поново враћена. Уосталом, ако би критичар Милошевић због наведене грешке и могао да говори о мојем незнању да се „прирок не управља према додатку подмета“, не може да говори о „правилу по коме кад две или више речи у подмету важе као целина, прирок се ставља у једнину“, јер је овде подмет једна једина реч („израз“), као што ме и он сам учи, а није навео ниједан други пример где сам се огрешио о то правило. Дакле опет неистина и подметање.

У целом напису г. Милошевић се и даље без икаквог устручавања ре довно служи најочигледнијим неистинама. Задржаћу се на малом броју примера. На стр. 572 он каже: 6

„И кад покушава да се одбрани, он се немоћно брани цитатима из своје књиге, и то тако да са разних страна и крајева купи оно што му се учини довољно за одбрану, па у својим честим противречностима налази по нешто чиме мисли да за учињене му замерке може прибавити у своју корист оправдање.“

Прелазим преко стила. Напомињем само да неистине о тексту моје књиге, извртања и изопачавања смисла његовог нисам могао друкчије доказати, него тачним навођењем тих места из моје књиге. По г. Милошевића поразно дејство тога сравњивања хоће он сада да ослаби овим општим говором и поновном неистином о „честим противуречностима“, а не доказује то конкретно ни на једном примеру, него на пр. мени приписује оно што у неколико речи он изводи о принципу културе, слободе, ауторитета итд. И сад као и раније позивам се на свој текст и молим свакога да не донесе свој суд пре него сравни. Друго не могу.

На истој страни вели даље: „Немоћан да побије било коју важнију замерку, д-р М. се и сувише задржава на срећно изнађеним ситницама, за које се хвата као дављеник за сламке.“

Већ у јануарској свесци г. Милошевић је учинио све „замерке“: дао потпуно негативан суд 0 основи, методи, систему и обради моје књиге и изнео томе насупрот своју основу и методу — логос и контрасте. Како се у овим стварима доцније понављао, ја сам се задржао нарочито на напису из те свеске „анализирао све замерке и оно што се препоручује као боље, доказујући без великих тешкоћа њихову бесмисленост било с гледишта савременог научног сазнања било с погледом на логичност мишљења. Он