Учитељ

вннннининининииииннинннииинисиииссииииа 0

то не признаје, разуме се, па смело износи крупну неистину да није било побијања „важнијих замерака“. Место тога он је из одтово ја изабрао ствари за које је веровао да ће их приказати као АНКИЦА . Тако на пр. он тврди да се „евлЕо узрујавам због убачене речице само“ и да „пристачем чак на суд части.“ Место које му је У мојем одговору даје „право“ да овако пише, гласи дословно:

„Ако М. може да наведе место где сам ја тврдио да се једна наука може ЕР али само на универзитетима, ја сам готов да примим сваку пресуду коју би он измислио не по својој „етици средње мере“ него — по крајњој мери. Његова сићушност није могла а да се и овде не послужи намерном неистином ради једног баналног вица. Оп наиме каже после те неистине да моја оовала педагогике не би могла служити као доказ за противно гледиште.“

Ко још из овога може извести да се „силно узрујавам“ и да „чак пристајем на суд части2“ Он признаје да је нон На речца само“, али не казује због чега је то учинио. Без те „речце“ не би био у стану да подметање учини бар вероватним и зато сам је пристао не на пресуду суда части него његову и то какву хоће. На истом месту он још пита да ли бих пристао на суд части „и Н питању нанете увреде и клевете шт. радницима горњом његовом изјавом.“ Напред сам доказао да онај вређа и клеветл који тврди да сам ја својом изјавом вређао и клеветао штампарске раднике

На исти начин он тврди да сам се „грчевито ODAO за случај“ што је „поред речи „народност“ ставио у ограду реч „нација“ не под наводницом“ итд. Поступајући тако, г. Милошевић је створио збрку појмова коју је с очигледним задовољством и крупним речима приписао мени, а без тога не би био у стању да то учини. Кад сам ја раније такве поступке означавао као непоштење, он сад просто вели да је непоштење — што сам га ухватио у непоштењу.

Најинтересатније је што сад признаје да је због штампарске грешке поверовао да доиста има „најдужих појмова“ (штампано место „најужих“), па му је „само одношење речи најдужи стварало извесну забуну“ коју је он зналачки покушавао да размрси. Сада пак мисли да је тежа моја грешка што ту штампарску грешку нисам исправио, него налазим „да је читалац, па и критичар, дужан из смисла читавог једног пасуса да закључи на грешку.“ Нисам ја то „налазио“, него он тако мисли. Ја сам му само рекао да је био врло обазрив кад се само „чудио“, како је он писао, а није ме и због тога напао: он, наиме „није био сигуран да логика још није пронашла дуге, дуже и најдуже појмове.

И сви други наводи у овом последњем напису засновани су на неистинама „намерном изопачавању и подметању. До краја свога написа он o6јашњава опширно још два места из тога одговора. Најпре доказује да је погрешан мој „закључак“ да „Мајер и логику ставља на психолошку основу“, а ја сам тамо навео да је то закључак Ибервегов. Г. Милошевић чак наводи моју изјаву да Мајера нисам читао, понавља донекле и моје наводе из Ибервега — до места где се каже да Мајер на основу пружених доказа долази до закључка да за једну тако схваћену „логику мишљења уопште треба психологија емоционалног мишљења да пружи психолошку основу“ (било је под наводницима и у одговору). На основу ове неистине г. Милошевић тврди да ја чиним „погрешку против принципа идентитета, јер је г. д-р М. идентификовао два хетерогена појма „мишљење које сазнаје, суди“ и емоционално мишљење“ итд. Треба само сравнити шта сам ја ка-

зао и како он то обара, па ће се и овога пута,видети објективност његовог писања.