Учитељ

54. ни

Најдуже се г. Милошевић задржава на оном месту у мојем одговору, где сам приказао његово мишљење о књижевном периоду 5штт ипа Огапг. Помоћу многих цитата и других својих разлагања он хоће да докаже да нисам имао право кад сам му пребацио што је израз „Ушгт ипа Огапе“ превео као „јуриш и навала.“ Признаје сад додуше да то време на пр. г. Трифунац означава као период „бујности и плаховитости“ и да се „наведени израз на литерарној страни преводи са бујност, силина, плаховитост, полет“, док је он себи допустио „јуриш и навала“, тј. нелитерарни превод. Даље ме напада што сам рекао да је тај период био „врло плодан“, а он би хтео да сам казао да је био „врло. живахан“; што сам и Гетеа и Шилера означавао као претставнике и тога периода, па то обара на овај начин; „Премда су Г. и Ш. дали нешто најбоље из тога периода, ипак зато што то далеко изостаје од плодног класичног периода, они се не могу сматрати за претставнике тога времена „коме само својим почетним делима припадају „већ су они претставници немачког класичног периода“. Сада г. Милошевић, разуме се, не понавља своје раније мишљење о „болесном духу“ тога „најмучнијег књижевног периода“, на основу чега сам ја написао оно што г. Мил. сад напада и још нарочито га питао да ли су „Гете и Шилер „подлегли“ (болесном духу) или срећно „надмашили“ што несрећном Хелдерлину и поред његове највише истине о животу (речи г. Мил.) није, ето, пошло за руком.“ Шта више, г. Милошевић сад тврди да Гете и Шилер у „својој раној младости дају најјаче драме целог периода „бујности и плаховитости“ (сада више не каже „јуриш и навала“), али ме напада што сам и њих означио за претставнике узгред, у вези са необично неповољним мишљењем г. Мил. о песнику Хелдерлину, па доказује да не знам ни оно што могу знати „сви слушаоци Нар. Универзитета“ — наиме, да су Гете и Шилер преставници класичног доба. Нека му то задовољство, за које на изнети начин мисли да има право.

На крају морам да учиним још једну напомену која је неопходна због тврђења г. Мил. да му нисам одговорио на „важније замерке“. Мој објављени одговор обухватио је његов напис у „Учитељу“ од јануара до краја јуна: 1937. За све што је написао у свескама „Учитеља“ за септембар, октобар и новембар 1937 обећано ми је гостопримство у „Учитељу“. Сада уредник објављује да је закључио полемику, а ја сам, ослањајући се на дато обећање, пропустио законски рок за исправку. Остаје ми да се због те ствари обратим власнику листа, тј. г. претседнику Југословенског учитељског удружења. На тај начин сам и приморан да објављивање ове исправке захтеван на основу прописа Закона о штампи.

Београд, 28 јула 1938 године.

Др. Вој. Р. Младеновић

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА. 1) Г. д-ру Младеновићу је обећан и штампан без икакве ограде, одговор на критику г. Милошевића. Писац и критичар сносе сву одговорност за своје писање. Г. др. Младеновић је имао довољно времена да одговор заврши и благовремено га пошаље, па нема разлога да се позива овде на Закон о штампи. Уредништво је схватило да је његов одговор дефинитиван и потпун, па је и закључило полемику. 2) Г. др. Младеновић је и поред јасних писмених алузија на објективност уредника, чак и оних у писму власнику листа г. Димнику, ипак требао да зна, да је линија уређивања „Учитеља“ слободна мисао не само за једно већ за свако мишљење и да ће му уредништво, доследно тој линији, допу-