Учитељ

i radi u Ljubliani. Slovenačka Matica izdala je nedavno (1932) njegovo veliko đelo »Zgodovina socijalne filozofile« u prevodu J. Vidmara, da ne spominjemo manie članke, kao »Baconovo mesto u istoriji filozofije«, »Hugon Grotius kao filozof«, »Hrišćanski pojam društva« i dr. U vidu naročitih gesala obrađeni su Pajk (367) i Žmavc (613), ali nema ni reči o tome da su oni Slovenci poreklom i rodom, iako su živeli i radili u tuđini (Žmavc živi i sada u Pragu u penziji), a sem na slovenačkom pisali mnogo i na nemačkom, francuskom i češkom jeziku.

Kod Hrvata imamo istu situaciju. Opet su većinom obrađeni.samo katolički filozofi: Stadler, Bauer, Zimmermann (Mahnič niije Hrvat, već Slovenac). Ostalima, ukoliko se spominju, dato je malo mesta (Bazala, Bujas, Vernić, Pavao, Vuk-Pavlović, Dvorniković, Arnold). Ni spomena nema o Franii Markoviću i mnogim drugim, naročito mlađim filozofima. Kseniia Atanasijević ne spada uopšte među hrvatske filozofe, ko zna zašto je autori ovamo strpaše? Takođe bibliografski podaci su vrlo mršavi, naročito kod nekatolički orijentiranih filozofa. Besmislena je rečenica o Arnoldu da se »posvetio pedagoškim problemima« u svojim studilama »O psihologiji bez duše« i »Monizam i kršćanstvo«. Nije nam takođe poznato da Bazala »izdaje filozofski časopis u kojem psihologiju pretstavliaiu niegovi đaci Ramiro Bujas i Zdenko Vernić«. Dalie je Кесnik »ukrao« Hrvatima Nikolu Tomazea (210), koji ie ovde italijanski filozof, i рохпајог humanistu Franju Petrića, o kome, istina, na str. 383 ispravno veli da je Hrvat, ali ga zato dvaput (209, 375) proglašujie Talijanom pod imenom Francesco Patrizzi.

Srpsku filozofiju reprezentuju: Petronijević, Nik. Popović, Toma Živanović, Dragiša i Miloš Đurić, Svet. Ristić, Dušan Nedeljković, Vladimir Vujić, Prvoš Slankamenac i Dušan Stojanović. Nešto više mesta dato ie Petronijeviću i M. Đuriću, ostali se samo nabrajiaju. Sem Petronijievićevih »Hauptsšatze der Metaphysik« ne spominje se ni jedno drugo delo. Nema naioriginalniieg srpskog mislioca Bože Kneževića (»Principi istorije«. Deo prvi »Red u istoriji« 1898, deo drugi »Proporcija u istorije 1901), a fale i: dr. Bora Stefanović, dr. Borislav Lorenc, dr. V. Mioč, dr. Paia Radosavljević, Miio Mirković, dr. M. Kosić, dr. Kajica Milanov i mnogi drugi.

Sve nas to ne bi mnogo čudilo, da u češkoi literaturi ne postoji dosta i pouzdanih podataka o iugoslovenskoij filozofiji, kao na pr.: dr. Ivan Žmavc »List o slovenačkoi filozofijie — »Česk4a Mysl« 1900; dr. O Kadner »Hrvatska filozofska literatura« — ibid. 1902; Fr. Bicek »O ijugoslovenskoi filozofiji« — ibid. 1930; dr. D. Nedeliković »Les courants de la philosophie matćrialiste en Yugoslavie« — časopis »Ruch filosoficky« 1935, a konačno članak univ. prof. J. Tvrdog u zborniku »Savremena filozofija kod Slovena« što ga je 1932 god. izdao »Slovensky Hstav« u Pragu. Tu bi našli dosta materijala, ako nemaju direktnih informacija.

Na osnovu svega iznetog: možemo zaključiti: ovai Rečnik trebalo bi podvrći temeljitoi reviziji u novome izdanju, ili ioš bolie — izdati nov, obiektivniji, potpunijli i naučniji rečnik.

Ferd. Maslić

Б. Н. БАЛКАНСКИ, ВАСПИТАНИЕ НА ДЕТЕТО (ВАСПИТАЊЕ ДЕТЕТА). Софија 1938, страна 64, цена 10 лева. Издање пишчево.

Познати бугарски педагог, публициста и јавни радник издао је недавно ово популарно писано делце о васпитању деце и наменио га родитељима, учитељима и јавним радницима. Пошто је најпре укратко расправио проблем односа између васпитања и образовања, извео какав циљ треба да има васпитање, дао општу карактеристику дечје психике, оцртао епохе у дечјем физичком и душевном развитку и пружио преглед о неким типовима деце (примерно, частољубиво, добродушна, потиштена итд. деца) аутор расправља о васпитању деце. Ту су одељци: Значај домаћег васпитања. Родитељи и деца — Воља код деце и њено васпитање — Васпитни значај дечјих игара — Рад и дете. Васпитни значај рада — Полни живот детета. Развиће и васпитање полног осећања — Дете и религија. Моралнорелигијско васпитање детета — Дете, позориште и биоскоп — Дете и књига. Књижевно и естетско васпитање деце — Дете и држава, Државнограђанско васпитање — Средства за побољшање дечјег васпитања.

Ауторова излагања су, обзиром на скучен опсег књиге, кратка и сажета, али одају његову упућеност У све проблеме и доста их исцрпно обра-