Учитељ

|

но

вредном, а нарочито на пољу културном и просветном, као што је постојала пре на бојном пољу“. А још дубљи постаје смисао речи које се односе на будућност и које је изрекао чехослвачки Министар просвете 1938 године, тј. двадесет година после ослобођења и после поменутог периода заједничке борбе: „Наше в:зе на подручју школства имају стару традицију. Али по правилу радило се о везама на подручју средњешколском и још више у универзитетским студијама. Данас идемо дубље: посматрамо основне појаве у школству, узајамно проучавамо елементарно школство, опште васпитне правце и смерове, реформна настојања која се тичу како школске организације тако и дидактике и методике — васпитне садржине школе са гледишта државних потреба и народне егзистенције“. Речи чехословачког Министра просвете данас претстављају јасан и гласан мементо словенским земљама, а пре свега — нама педагозима — васпитачима словенских народа: да смо врло мало И сувише мало порадили за међусобно педагошко упознавање и сарадњу — иначе не би моментано стајали на тако ниском степену словенске међусобне повезаности. Данашњица нам још јасније потврђује правилност пута и потребу наших педагошких издања којима је циљ упознавање васпитног система словенских народа. Општа просвета и васпитање народа предуслов су и основ за економску, културну и политичку просвету, па се кроз висину опште просвећености народа може посматрати и ценити висина и снага привредног, културног и политичког живота, који се манифестује у народу. Стога, дакле, да би се дошло до правилног познавања културног, политичко-економског и националног живота као основа за међусобну сарадњу и повезаност — преко је потребно да се проуче педагошке основе и васпитни системи словенских народа. Чињеница, да за велике народе просвећеност значи питање снаге и утакмице са страним светом а за мале да је то, поред тога, услов опстанка диктује потребу међусобног рада на студију система националног васпитања и дизања народне просвете, те потребу рада у правцу повезаности малих и сродних народа на педагошкој сарадњи. Данашњица нам показује, да садашње наше методе и акције, којима смо тражили стручну и сталешку везу и сарадњу — сем нешто мало у међународној професионалној Учитељској интернационали у Паризу, нису довеле до конкретних и практичних успеха. Потребно је, да у том погледу изменимо начин сарадње и да се поставимо на сасвим практичну основу у погледу сталешко-међународних циљева и државно-националних потреба, како бисмо сво јиМ међународним педагошким радом заједнички утрли пут лепшој будућности словенским народима. Југословенско учитељско удружење и његово чланство по самом свом задатку има стремљење да успоставља и одржава везе са