Учитељ

dagogijsko shvaćanie u spomenutoji knjizi Ličnost i “o:d:g!0]. Dva su glavna pitanja kojima se bavi u svojoj inače opsežnoj knjizi (995 strana), a to su: uzgoina svrha i uzgajateliska praksa. Kao filozof i zastupnik kulturne pedagogije on vidi i nalazi u kulturi odnosno u kulturnim vrednotama glavnu uzgoinu svrhu. Ono za čim treba težiti svaki uzgojni rad, kad se radi o pojedinoi osobi, sadržano je u zahvaćanju, ulaženju, pa i u proživljavanju kulturnih vrednota, a time i u stvaranju kulturnih dobara, pa prema tome glavna opća svrha mogla bi biti samo u ostvarenju »carstva vrednota«, dakle u čistom i pravom kulturnom životu. Zato i uzgajateljski rad nije ništa drugo, ili ne treba biti ništa drugo, već univerzalna kulturna praksa.

Svojom raspravom o ova dva pitanja pisac nužno ulazi u pojedine komparacije, bolie reći u antiteze, pa nastoji da ih riješi sa svoga stajališta. i

U vezi sa samom uzgajateliskom svrhom (namierom) veli da je uzgajateliev rad upravlien budućnosti, pa se mora na tai način oslobađati sadašnjosti, praktičnosti. Svaka praktičnost u uzgoju, odnosno svaka pomisao na sadašnjost, sprečava čovieka da postane »kozmički član«. Zato liudska jedinka, lice kako se u knjizi označuje, treba da postane ličnost, u stvari kulturna ličnost. Ostane li čoviek samo lice, a to ie koliko i »prirodno biće«, osuđen je niegov život na »život u tami vrijednosne noći« (str. 102).

Da do toga ne dođe, glavno staranje pripada uzgajatelju, učiteliu. Ono što povezuje učitelja i učenika i što učitelxju omogućuje da od lica uzgoji ličnost iest liubav prema vrednotama. Tu liubav prema vrednotama, a to znači prema budućnosti (carstvu vrednota) mora on buditi, »snubiti« kako se kaže, kod djeteta. To »snubljenie« za vrednostan život treba da otpočne od prvih dana dječjeg života, pa je to zadaća i majke, jer »porod ljudski isprvice naročito liubi sebe« (str. 67), a to je po onai vrhovni uzgoini cili opasno. Pri ovome učiteli ne smije biti, rekli bi, partaičan, pa »snubiti« liubav samo za lednu vrednotu, već za sve.

Iz ovoga proizlazi, a to autor izričito i veli, da se uzgoini akt izvršu|e samo između dva lica, učitelja i učenika. Zato nema izravna uzgojnog utiecaja na zajednicu (str. 82-03).

Zajednicu sačinjavaju samo ovako uzgojena lica, dakle individue koje su postale ličnosti i koje su međusobno duhovno povezane. Suprotno zajednici postoji kolektiv. Ovai kolektiv kao skup prirodom povezanih, neuzgojenih jedinki, ima sve bitne znakove lica: on je praktičan, radi za sadašnjost, bori se za samoodržanije, kratko rečeno egoističan ie. Međutim sav ovaj rad, sva ova briga za sadašnjost, pa činio to pojedinac ili društvo (kolektiv) označuje se u knjizi kao politički rad. ,

Politika odnosno politička akcija ima svrhu da zagospodari u prvom redu materijalnim dobrima, a onda i ljudima koji ta dobra proizvode. Zato je kod nje, za razliku od uzgoja, glavno sredstvo m o ć. Naiviše se ta moć očituje u organiziranom društvenom životu, a to je u državi. Pa dok uzgajateliski rad smjera budućnost, država se bori za sadašnjost, zapravo za prošlost, ier ona hoće da očuva postojeći red i običaje, sve ono što će ioj osigurati moć. Na tai način državi se negira svaka kulturna akciia, pa između nje i niene

yunTeJb S