Учитељ

114 и

prakse, s jedne strane, tč uzgajateliskog carstva, s druge, postoji provalija. Ova su dva faktora dakle u sukobu.

Međutim sam pisac uvida da se država »teorijski« može negirati, ali da ie to praktično neizvodliivo. Zato se upušta u kompromisna riješenia. | ako državi nedostaje »ćudoredna veličina«, pa se oslania samo na moć (silu), da tako zavlada ljudima, ipak ie ona korisna (str. 168), ti. ne može se iednostavno isključiti, pa uzgajateli mora nastojati da dode do prevlasti niegova stajališta, a time i do »odgaijateliskog carstva«. Kad će to biti? Autor odgovara da ono uvijek dolazi, ali da se nikad potpuno ne ostvaruje (str. 212).

Načelna posliedica svega toga bila bi da bi uzgajateli trebao (morao') biti slobodan, da može raditi bez straha i obveza prema drugoi strani (državi), ier drukčije njegov rad nije u službi »odgaiatelia carstva«.

Postavivši ovakav kulturni, bolje rečeno filozolijski okvir svojoj pedagogili, razumljivo je onda da |e pedagogija ukoliko razmi-, šlja o sebi i o svome dielovanju samo filozofija, odnosno filozofiiska

nauka ili disciplina (str. 41).

Godine 1937 objavliena ie u Zagrebu knjiga?) koja uglavnom reproducira bitna filozofijsko-pedagog. shvaćania dra V. P. Pavlovića. To autor na 48 str. svoie knjige sam potvrđuje kada veli да: је ши svojoj raspravi primijenio rezultate lilozofiiskog istraživanja Које ie iznio autor knjige Ličnost i O dip oj, Ono što je novo u Ta“ spravi Civilizacija, kui tyt dlyaji odgeoi u stvari je oštro lučenje poimova obraz ov arije i) E O lj, Da i njihovih funkcija, a sve IO u Vezi S razgraničavaniem civilizacije i kulture, pri čemu ovai Pavlovićev idejni sljedbenik, niegov učenik, ide upravo do гтогезкпов!.

Kako se je moglo iz prikaza knjige Ličnost i odgoi opaziti, Pavlović upotrebljuje samo izraz odgoj, a upotrebliuje ga zato, odnosno izbjegava izraz obrazovanie, pošto u svom uzgoinom sistemu postavlja jasno i odlučno čist kulturan odnos između uzgajatelja i

uzgajanika, odnosno učitelja i učenika. Glavni sadržai toga odnosa drugo čime je život ispunien

su vrednote, a forma — ljubav. Sve njega ne zanima, ili, ako ćemo mu i to dopustiti, zanima ga utoliko ukoliko |e potrebno da se to savlada i — potisne. Međutim njegov sliedbenik raspravlia o obrazovaniu i dokazuje kako se to sve odnosi na razvijanje duševnih funkcija, i to onim načinom kako je to uobičaieno u školama, ali to ni|e i ne može biti uiedno uzgoi. Pa dok se kod obrazovania služe učitelj i učenik naukama i vještinama, i time hoće da obrazuju duh, da iačaju razum i volju, dotle uzgoi »podvrgava voliu u svrhu kulturnih funkcija (etičkih, estetskih itd.)«, te mu je glavno »budenie duhovno-vrijednosnih doživliaja«.*)

U vezi s ovim govori se o razlici između kulture i civilizacije. »Kultura ie, kako to pisac kaže, du ševna duhovnost, Ono što se »naslućuje, Osjeća ili proživljuie« (str. 7), dok ie civilizacija sve ono drugo, dakle život (autor to nazivlje: biološki život!) sa svim svojim pojavama, uredbama i tehnikama, u što ie čoviek svojom 1je7 Aleksandar Mužimić: Civilizacija, kultura i

stito izdanie. 82) Vidi str: 51.

аи)

ји = аи и оном

odgoi, vla-

M. m ik о. <