Учитељ

стања био је летошњи „Попотник“ (1938). Њихове противнике пак не потстиче толико свети гњев, већ највише то, што им још није јасно шта је златна језгра педагошке теорије: да педагошка теорија није ниуколико само беседничка мудрост заљубљених сеоских шупљоглаваца, већ — научно утемељено и философски продубљено осветљавање педагошке стварности. Види К. Озвалд: »Filosofski moment v pedagoški praksi in teoriji« (Liub. Zvon 1934) Исти: »РедасогКка 1п ШозоНја« (Ророник 1985/36) и Рг. St. Gogala: »Filozofija in pedagogika« (Napredak 1936).

Дечја права, то је пре свега другог нова, по мери дечјег бића и живота укројена дидактика, траже и словеначки првоборци „нове“ школе што испочетка и „усред свега у школи устоличују дете — насупрот „старој“ школи, у којој се све збијало око наставног програма. Можда ништа не означује у толикој мери тежње управљене омладини како одмах на први поглед очевидна разлика између народношколских „штива пре рата и напр, између „Читанке за други разред основних школа“ коју су израдили Флере, Јуранчич, Скуљ и Вранц. У толико више ако би узели у обзир и Модерндорферјеву »Slovensko račetnico« која се баш сад доштампава те ће бити нарочито у погледу на уметнички израђене илустрације таква, да јој неће бити надалеко равне.

Како је !п сопсгећо оружје звекетало за и против у врућем, каткад срдитом боју за „радну школу“, „индивидуалност детета, „комплексну наставу“, „глобалност у читању“ „тестирање деце итд.; како се уз овај звекет мешали поклици појединаца за помоћ (Глекел, Фројд, Адлер, Луначарски, Пржихода); како је понекад, гоњена од нестварних сила, рука замахнула против додуше привидног али ад ћос створеног противника — о томе више него речито причају у својим годиштима из тог доба »Ророник« и »ЗТоуепзка иснејј« Види још Др. Фр. Жгеч, »Ротаса редавогка у letošnjih resolucijah (Ped. zbornik 19253).

Мање „борбено“, хоћу рећи не као ватрени младић, који „се запали па се доцније угаси“, више арбитерски, учествују у расправи између „старе“ и „нове“ школе неки између познатих наших педагошких ауторитета. У мислима су ми: Сенковић, Шилих, Гогала. Пошто наш преглед не захтева да се исцрпно прикажу наши педагошки писци и њихова дела, него само да се изнесе на видело ·педагошко струјање последњих 20 година у својој правој слици, зато наводим само по три њихова списа. Обласни школски надзорник М. Сенковић објавио је у Педагошком зборнику: »Вегогта озпоупе Зоје« 1925, »Тп učiteliske generacije pa delovna šola« (1999), »Nova šola in mnogoličnost njenih smovtrov« (1931), Prof. G. Šilih: »Gonilne sile novošolskega gibania« (Popotnik