Учитељ

знања саме душе. Као што је штета што се аналитичка психологија није подробније обрнула проучавању потсвести и човечјих потстицаја, тако је за развој словеначке психологије особито важно, што је та психологија дала означење рационално познатог дела човечје душевности и оштро разликовање те душевности од нагонског доживљавања, које је у својој битности динамични део душевности. За нашу психологију било је важно што смо дошли до сазнања о животној и радној важности осећања и свих облика човекове воље.

Треба још на две ствари да упозорим у вези са тим. Прва је велики нагласак који је аналитична психологија дала томе, да су свима доживљајима приређени у објективном свету посебни предмети или предочници. То сазнање је било пре свега важно за појимање осећања и воље, што су осећања наједном изгубила своју субјективистичну ноту и добила вредност посебних акта за познавање, који упознају посебан свет вредности, и што се на тај начин показала сасвим тесна предметна и психолошка веза између осећања и воље. Помоћу аналитичне психологије смо сазнали да имамо заиста два начина сазнања, како је то тврдио још Паскал, и да постоји поред света истине још и посебан свет вредности, којега није могуће адекватно упознати разумом. Ко се удубио у тај факат, видео је у њему разлог за посебну аутономију воље, која није везана само за акцију разума и логично расуђивање, већ и за осећајно сазнање вредности саме.

Веберова аналитична психологија дала нам је у целини сасвим једноставан поглед на човекову душевност, у којој смо сазнали вредност и важности појединих доживљаја, а такође међусобну повезаност и зависност доживљаја између себе као и однос између доживљаја и субјекта.

Алеш Ушеничник је издао своју психологију као посебан одељак у уводу у филозофију (1923). Та свеска обухвата метафизички део, и значајно је да Ушеничник расправљање о душевности назива метафизиком душе, чиме хоће изразити да је сазнање о душевности само део онога што спада у сазнање битности ствари и расуђивање о њиховим узроцима. За његову психологију је дакле значајно, да није само емпирична и апостериорна, јер је схвата као саставни део филозофије и хоће зато да истражује и психичким појавама почетке и узроке. Зато назива своју психологију и рационалном, што би означавао само метод а не можда и најважнији део материје из ње. Ушеничникова психологија има у супротности с Веберовом физиолошки део као увод и даје најважније чињенице и из физиолошке психологије. У смислу схоластичне психологије узима као основу три душевне елемента: сазнање, осећања и тежње, које дели у осећаје, представе и мисли, осећања нижег и вишег реда и у тежње, жеље и вољу. Ипак пристаје коначно само на основне разлике између сазнања и тежње, премда и осећања разликује од тежњи.

Ушеничникова психологија је за нашу психолошку литературу важна са више гледишта. Најпре бисмо могли рећи о њој да је дескриптивна, јер не остаје само при кратким, премда правилним дефиницијама о душевним појавама и елементима, него поједине душевне покрете очигледно и фино описује и с тим даје основу, по