Учитељ

његови критичари приказујући његово дело нису се индигнирали за овакву тврдњу која претставља научну срамоту, што значи као један доказ колико се недовољно познаје ова наука кад они који треба да је познају у детаљима, знају је у толико колико је има у ђачким “шбеницима. Но сви овакви педагози мисле да је за педагогику основна наука — не психологија, него — философија!

Морам у низу мисли да констатујем да су психолошки уџбеници за средње и стручне школе врло бедни у погледу садржине : они не претстављају одсјај ове дивне и фине науке, они су скуп неколико празних дефиниција са мало или нимало навођења психолошких чињеница, они су без сочности. Психолошки уџбеници, упоређени са уџбеницима других наука за средње школе, врло јако изаостају, нису одраз науке у свету. Узмите који хоћете одобрени психолошки уџбеник, па ћете се одмах уверити! Они су без чињеница, без атракције, те и ово чини да психологија није код нас за лајике популарна наука. Ученици гимназија и учитељских школа нису могли да понесу лепо мишљење о психологији као науци, да би се и доцније као зрели. људи могли интересовати, а доцније нарочито будући учитељи нису из свих ових штурих психологија могли да увиде какве везе психологија има са васпитањем и педагогиком, јер у свима психолошким упбеницима ништа се не може наћи што би помогло боље разумевање педагогике. У њима се налазе по какве празне дефиниције о памћењу, мишљењу, фантазији, пажњи, без навођења јаких чињеница, што све доказује будућем учитељу да је психологија непотребна васпитању и квалификованом васпитачу. Овакве „психологије“ нису могле ни у којем случају да популаришу научну психологију, те и код књижарских издавача није могла да постане привлачан артикал:... Зато се издавачи тешко прихватају да издају по које психолошко дело, јер га тешко могу продати. i

Али код нас је била научна психологија несрећна и с друге стране. На Београдском универзитету она је била третирана до пре неколико година само као део философије. После Љубомира Недића на катедру философије дошао је Бранислав Петронијевић, који није имао много симпатија за психологију, јер ју је сматрао стално у својим предавањима као део теоријске философије.

Тако је и своје ученике упућивао, те су је ови по средњим школама предавали, мешајући је с философијом. Ученици у средњим школама добијали су утисак да је то наука без веза са животом, пуна непроверених рефлексија и зановетања, које не могу никоме у животу користити. Самим тим што је Бранислав Петонијевић неоспорно једна велика интелигенција у философији, а с друге стране што је мало ценио па онда и недовољно познавао праву научну психологију, учинио је нехотично да се код нас психологија задржи у напредовању. Са овим у вези његова Психологија, издана под именом „Основи емпиријске психологије“ пре свих ратова, није могла ни садржином, а ни стилом, да привуче, јер то је психологија која је помешана са гносеологијом и уопште са метафизичким рефлексијама, непровереним мислима, без везе са животом, пуна зановетања. Његова психологија као таква одбијала је недовољно стручна лица. Она није могла да привуче ни учитељски свет који

Li“