Учитељ

и темељно изграђивање наше психолошке науке. Мало је правих научних психолошких истраживача: мало је њих који експериментишу и сабирају психолошка факта и изводе самосталне закључке. Из дечје психологије чињени су покушаји још пре ратова: „Психолошки гласник“, уредник Сима Јеврић, а после ратова „Прилози за дечју психологију“ коју је почео уређивати Бранислав Крстић. И један и други часопис престали су убрзо да излазе: први је трајао дуже времена, па је и он из напред наведених узрока престао да излази, јер, видели смо, психологија није постала угледна наука код наших школованих људи.

На дечјој психологији код нас није рађено, а уколико је рађено, то је испитивање интелигенције. На омладинској психологији ради највише Слободан Поповић уз помоћ својих бивших ученика из Алексиначке учитељске школе и то је оригиналан рад, југословенски самосталан. Имамо и једну „Психологију детета“ од Василија Зјењковског, руског професора из Париза, који је после рата био неко време хонорарни професор на Београдском универзитету. То је књига више информативног карактера из дечје психологије, више један велики реферат и путоказ у дечјем испитивању, јер су примери узети из стране књижевности, а нису истраживања ни о југословенском, а ни о руском детету. Књига носи сем тога више субјективан печат, чисто ауторово гледиште, које није до краја познато у западној књижевности. Зато је после 13 година и заборављено. Писац овога реферата приказао је у „Учитељу“ 1925 год. и дао је негативну оцену.

Од страних дела из дечје психологије преведен је Корнилов 1933 год. (пок. Милица Цветковић) и Штерн: Психологија раног детињства, у преводу брачног пара М. и Р. Вучић (1938 год.) Ово друго дело врло велика је добит за нашу психолошку науку, јер на основу њега наши школски радници моћи ће да нађу упутства за истраживање дечјег живота.

У „Учитељу“ (1911). Борислав Лоренц критиковао је темељно Психологију Петронијевићеву и привукао је озбиљну пажњу на себе и подигао углед психологији као науци. Његовом критиком сазнало се да постоји уопште и друга разумљива наука о души сем Петронијевићеве психологије, да Петронијевићева Психологија не преставља стање науке у свету. Лоренчева критика је стварно прва критика о научној психологији у Србији, а имала је јаку импресију на читаоце, јер је то за нестручњака донекле било мерење снаге са · Петронијевићем и ударање на ауторитет једног већ- угледног и даровитог философа као што је Бранислав Петронијевић. Лоренц је добио тако рећи аплауз.

Међутим критиковати Петронијевићеву Психологију није било тешко човеку који је познавао ма и најмање тадање стање психолошке науке на Западу Петронијевић као философ по струци није се могао отети од Метафизике и уопште философије и није могао да разграничи Психологију од Философије, иако су служио многим капиталним али не и свим делима из западне књижевности. Ту и лежи сва његова погрешка и „незнање“. Најбоље је било да: се Петронијевић није ни прихватио једног посла за који није имао спреме а ни љубави за чисту психолошку науку. Па и. после Светског