Учитељ

стране физике, од прилике онако као што физичар испитује појаве електрицитета и његову примену, а не пашти се да каже шта је електрицитет: или чисти биолог који испитује биолошке појаве код животиња и биљака, али не прелази с оне стране материје, задржавајући се само на појави, не питајући за »Гапе ап чећ«. Но ја сам хтео, овом приликом, да окарактеришем са каквим се поставкама полази у ова три систематична дела. Код прва два аутора код душевних процеса седи неко који пази мисли, памти, радује се, тугује, и то увек ван психичке садржине, оно је нешто посебно од садржине а у Психологији Бранковића „Ја“ се састоји у самим психичким садржајима, на њима и у њима, оно не постоји ван психичких садржаја. Пажња на пр. код Бранковића значи психофизичку енергију која се концентрише код једног психичког садржаја више него код других психичких садржаја, те он зато више засветли у нашој души, а не постоји неко спиритуелно биће ван тога које би подвлачило курзивом неке психичке садржине на штету других садржаја. Код ове двојице диригира пажљивост чист субјект, бар је у основи такво њихово схватање. У Бранковићевој психологији постоји известан механизам који иде сам од себе, а не регулише га неко посебно биће зш репегћ5. Кретање психичких садржаја и функција условљено је самим квалитетом и квантитетом тих појава, те нема потреба за егзистенцијом неког метафизичког субјекта који помиче целу игру психичких садржаја неким волшебним Мојсијевим штапићем. Пажњу карактерише нехотичност а не хотимичност која би онда била у ствари вољни процес. Фантазија је на пр. психичка функција која се дешава у највише случајева у свакодневном животу нехотимично, па је према томе сан и сањање-нехотимична фантазија. Комбинација нових целина врши се од познатих делова нехотимично а може и да придође — воља.

Гранична линија између психички нормалног и ненормалног није пронађена у научној психологији и систематска научна психолошка дела избегавају да о томе расправљају. Оно што је у физици пронађена гранична линија на термометру између плус и минус топлоте, то није психологија успела и ко зна да ли ће икад пронаћи Између психички здравог и психички болесног течна је граница, о чему смо расправљали у „Гласу недужних“. Зато Адлерова индивидуална психологија расправља и о оним појавама о којима је до сада расправљала психопатологија: она расправља о свима врстама нервозе, 0 психози, о параноји, о садизму итд. Где психички почиње и завршава се здравље, а где опет почиње домен психопатије и докле она траје, психолошка наука апсолутно не зна. Зато савремена психологија уноси у домен свога рада и психопатолошке појаве, којима се досада бавила једино психопатологија.

У овом правцу, захваљујући Вељку Рамадановићу, управнику Дома слепих „Краљ Александар 1“ у Земуну, и његовим сарадницима, учинило се много. Један велики број расправа у посебним издањима, са чешког највише, немачког а и пољског језика, из педопатологије преведено је на наш језик са сврхом да се наставници дефектне деце упознају са свима дечјим дефектностима: салабомисленим, глувонемим, слепим, криминалним, за које код нас постоје школе, заводи и домови. Удружење наставника дефектне деце издаје после рата. часопис за педопатологију „Глас недужних“, којем је уредник по-