Учитељ

знати педагошки писац за васпитање дефектних Миодраг Матић. У тој сврси писац овога реферата штампао је 1932 год. „Општу педагогику лечења са психопатологијом“, у којој је расправљено 0 свима врстама психофизичке дефектности. А 1920 год. Павле ЈБотић је издао „Душевно слаба деца и њихово васпитање“. Дело је велико али је штета што је несређено, уређено је по параграфима као такав законик, без натписа појединих одељака. Затим је писано необичним стилом, често и нејасним. Стога у њему се тешко снаћи.

Психотехника, којој је предмет избор позива за омладину према урођеним способностима нашла је примене бар неко време (1931—1932). Бранислав Крстић створио је уз помоћ Поглаварства града Београда Психотехнички институт за избор позива, али који се бавио и испитивањем дечје интелигенције. Доцније Поглаварство је ускратило издржавање Института и овај је затворен. Штета је, да је ова научна установа због неразумевања убрзо пропала, а могла је бити од користи народу, јер се у њему на егзактан начин испитују способности за разне професије. Нису на пр. сви људи способни за возаре (трамвајџије, шофере, кочијаше) итд. и то треба научно утврдити, па ће бити мање несрећних случајева итд.

Писац овога реферата покушао је да психолошки метод унесе у процењивање књижевних вредности, да се не процењују књижевна дела субјективним мерилом, као до сада. Због тога је дао две студије о Његошу: „Психологија у Горском вијенцу“ и „Психологија у Лучи микрокозма“ (1936 год.) у издању Геце Кона и под написом: „Психолошки огледи о нашим песницима: Мажуранићу, Бранку и Змају“ (1937 год.) у издању Ј. Џелебџића.

На Западу, нарочито у Немачкој, има врло много праваца у научној психологији. Они сви нису познати код нас. Код нас у главном познат је правац асоциациони (тзв. психологија елемената) и Фројдова психоанализа, и у последње време помиње се духовнонаучна психологија (структурна); али овај правац није довољно расправљен, па је може се рећи и непознат. Он је код нас познат у неколико реченица: да елементи не играју никакву улогу, да они чак и не постоје, него да целина постоји и да је она од значаја. Нарочито у педагогици код нас постало је популарно говорити о структурној психологији, о тзв. целосној психологији; али је мало њих који разумеју суштину те психологије. Постало је популарно викати противу асоцијативно-механичке психологије, као да се она може лако одбацити, а овамо не знамо у чему се састоји та духовнонаучна психологија. Нарочито педагози парадирају овом психологијом, а овамо кад почну да говоре или пишу о васпитању, они се одмах служе свима душевним појавама које је утврдила тзв. елементарна, асоцијативна психологија, као о памћењу, фантазији, мишљењу, пажњи, емоцијама, осећајима, вољним поступцима. Говоре о психичкој целини, а не могу потез да повуку без тзв. „психологије елемената“... У хемији вреде обе хемије: и аналитичка и синтетичка, једна другу потврђују. Испитују се хемијска једињења на основу аналитичке хемије, и не могу се апстрахирати делови од целине. Слично, ако не идентично, мора се поступати и у психологији. Структурна психологија је аспект у посматрању, али је њој потребна и експериментална психологија, и асоцијативна психологија, и ре-