Учитељ

Геземан је објавио такође карактеролошку монографију 0 црногорском типу у својој књизи Der montenegrinische Мепзећ (Ргаг, 1934). Ту је он нарочито подвукао у црногорском профилу херојску црту, доводећи у везу са њом све друге карактерне црте Црногораца. ИМ све друге психичке особине су за њега у основи обојене овим херојством, те отуд херојско презирање женског, отуд херојска стидљивост, отуд херојско чојство (ћштапуба5 ћегојса) и пријатељство, отуд култ према херојима, итд.

Али у намери да карактеролошки допуни Цвијићево дело са филолошке и књижевне стране, Геземан покушава да у томе смислу постави сву нашу народну и уметничку књижевност својом књигом Српскохрватска књижевност (Београд, 1934).3) У овом свом огледу покушао је он да сагледа развој целокупне српскохрватске књижевности у перспективи коју је Цвијић отворио својим разликовањима културних зона и психичких типова. ИМ у светлости етнопсихолошких односа и одлика (узетих и онако како их Геземан узима, карактеролошки и културноисториски), много штошта у нашој · књижевности постаје несумњиво јасније. -

Приметимо овде да је пре Геземана код нас проматрао све књижевне и уметносне појаве са становишта народне психологије и народнога типа д-р Перо Слијепчевић, професор Универзитета. Било да је у питању народна песма или пак анегдота, Његош или Јован Дучић, Влада Гаћиновић, Иван Мештровић или пак уметност средњевековних српских манастира, Слијепчевић ће увек наћи начина да ове и овакве појаве расветли психологијом народног доживљавања, истражујући свакој од њих њено место и улогу истовремено у изражавању и изграђивању народног психичког типа. Скоро све своје огледе и студије пружио је он из оног става који изриком заузима тражећи да одгонетне уметносну загонетку сред“ њевековних српских задужбина: „Седећи у руменој сенци једне од њих, ја сам се питао, вели он) могу ли их захватити у једном чланку тако рећи изнутра, као један психолошки и естетски доживљај нашег народа“.

Други утицајни претставник наше савремене карактерологије јесте д-р Владимир Дворниковић, професор Универзитета у Загребу. Типолог савремене филозофије својом докторском тезом и плодан филозофски писац, Дворниковић је ипак остао писац пре свега и изнад свега своје Рз!ће јигозТауепзке m ela nholije (Zagreb, 2-go izd. 1925). y OBOj TOJHKO издаваној и превођеној књизи налази он једну од битних карактеристика Динараца у оној меланхолији која се најизразитије очитује у гусларскоме мелосу.

Дворниковић усваја све главне Цвијићеве етнопсихолошке одредбе Јужних Словена) али сматрајући недовољном Цвијићеву

5) Превод Владимира Вујића; оригинал изишао под насловом рле Зегђокгоа зсће Сјбегаиг у издању Валцеловог Handbuch der Literaftur= Wissetsec ha t.

5 Поклонства по задужбинама, Летопис Матице Српске, 1929. књ. 319, св. 2.

5у В. на пр. чланак Херојски тип и његове негативности, у Мисли, 1929. i