Учитељ

диференцијацију, он се више занима карактеролошком интеграцијом и тражи начина да стопи све одлике Јужних Словена у један карактер и једну расну, духовну и културну оријентацију.

Тако, Дворниковић као карактеролог више је идеолог него позитивни етнопсихолог који би се држао научних дата, њихових односа и- закона. Па, изграђујући јединствени југословенски тип и његову оријентацију, и тиме се одвајајући од Цвијића, Дворниковић већ двадесет година поставља оно што би требало да буде југословенско расно. Од чланака Зпаста пабе газе у Заугеmenik u 1918 до студије Животна снага Југословенске расе у Мисли 1930 упорно он ради на томе да докаже постојање једне југословенске расе специфичних сила и квалитета; а чланцима као што су Душевни живот данашње Југославије) и Ки! игрегзрекtiven Sidslaviens') да докаже једну јединствену душевну и културну оријентираност југословенске расе. Најзад после чланака Kao mTO cy Das slavische Problem und die ћецtige Weltkriseš) и Културна изолираност Словенства у Европи“) објављује он своју књигу Naša kulturna orijentaстја џ дапабпјој Еугор1 (Хартеђ, 1930), у којој противставља „организам и културно-биолошку целину Словенства“ животним и културним стремљењима Немаца, Француза, Енглеза и Италијана, а југословенску расу сматра „комплементарном у словенској целини“, која носи у својој „психи, кључ животне и културне судбине словенске“. А ову југословенску расну „комплементарност“ у словенском расизму Дворниковић заснива на своме „новом карактеролошком психотипичком“ разликовању Словена на „меке“ (Руси, Пољаци, Словаци и наши кајкавци) и „тврде“ (Чеси и балкански Словени), јер Југословени расно садрже и „тврде“ и „меке“ Словене и тако обухватају сву словенску „психу“.

Јасно је у коме смислу води Дворниковић идеолошко-карактеролошки рад. А да његов закључак мора бити мистички, као што је и његова метода, сведочи његов есеј Религиозни и религиозноуметнички дух Јужних Словена (Београд, 1936). Међутим овај Дворниковићев синтетички напор тек ће ускоро доћи до пуног свог израза у обимном једном делу, што га он сад за штампу припрема, а досад га имамо само фрагментарног и пригодног у маси мањих чланака по часописима и дневницима, и у књигама које су настале као посебни отисци ових чланака.

На истоме пољу имамо д-р Милоша Ђурића, професора Универзитета, који употребљавајући исту методу, један је од првих наших писаца који је у косовском култу!') схватио основну карактеролошку одлику југословенске „психе“. Са историско-етичке анализе народних песама као израза народног духа он је све више прелазио на психолошку анализу истога материјала и дао радове као што су Народна песма/“) Косово:з) и књигу Мит о сунчевој се-

5) Календар Србобран, 1923.

7) З/јаулзсће Еџпазсћац, 1929.

8 Ргагег Ргез5е, 17 јули 1925.

9 Мисао, 1928.

19) Видовданска етика, Загреб, 1914. 1) Проф. Гласник, 1923.

12) ла. 1921, год. П, св. 4.

ићи по иље _—2