Учитељ

| автазаизаменииинвиниаилвииникшанвиара веварананенинолир лавина авва вата 185

стри (Београд, 1925), али је остао увек на истој линији тумачења: свесловенство у којем југословенство има своју улогу и мисију. Ово је Ђурић нарочито истакао у својој књизи Пред словенским видицима (Београд, 1928).13)

Александар Донковић је са још наглашенијег југословенског националистичког становишта позабавио се питањем јужносрбијанског менталитета!=). и, пребацујући Цвијићу што „није ни тражио општи југословенски тип“, остао је и сам на ономе што је оснивач јужнословенске етнопсихологије утврдио, тј. на томе што „је он поделио Јужне Словене на динарски, панонски, централни и источнобалкански тип“, усвајајући све оно што је Цвијић рекао о централном типу за важеће о менталитету Југа.

li

Наша етнопсихологија постиже пун свој развој тек на линији научне делатности оне екипе која се после рата око Цвијића окупила. Ту је пре свега сама његова антропогеографска школа која са бројним његовим ученицима продужује на свим странама плодни његов рад; а затим су ту и они научни радници који се са разних научних поља придружили њеном раду и обогаћују је како својим научним методама тако и перспективама својих становишта.

" Сама антропогеографска Цвијићева школа продужује учитељева истраживања, обраћајући стално пажњу и на психичке особине, и чувена њена Насеља излазе прво под уредништвом Цвијића а затим д-р Јована Ердељановића, професора Универзитета. И ређају се одличне монографије д-р Боривоја Ж. Милојевића, професора Универзитета, Јужна Македонија (1921), Михаила Драгића, Гружа (1921), Андрије Јовићевића, Плавско-гусињска област (1921), Црногорско приморје и Крајина (1922), Малесија (1923) и Зета и Љешко поље (1926). д-р Николе Звонимира Бјеловучића Полуострво Рат (1922), д-р Боривоја Дробњаковића, Јасеница (1923), Смедеревско Подунавље (1925) и Космај (1930), Петра Шобајића Бјелопавлићи и Бјешивци (1923), д-р Петра С. Јовановића, професора Универзитета, Бања (1924) и Порече (1935), д-р Војислава С. Радовановића, професора Универзитета, Тиквеш и Рајец (1924), Петра Рађеновића Бјелајско поље и Бравско (1925), Милана Карановића Поуње (1925), д-р Илије Синдика Дубровник (1926), Луцијана Марчића Раб, Паг и Вир (1926) и Задарска и Шибенска острва (1980), Мих. Ј. Миладиновића Пожаревачка Морава (1928), д-р Миленка С. Филиповића, професора Универзитета, Височка нахија (1928), Боровица (1930), Вогошћа и Биоча (1930) и Северна Велешка села (1985), д-р Атанасија Урошевића Горња Морава и Изморник (1935). М Насеља се у бујици радова ове школе преливају, те налазимо у Посебним издањима Географског друштва прилоге као

13) На овој карактеролошкој идеологији сарађују такође Бранко Лаза- | ревић (Три највише југословенске вредности, Београд, 1930) и д-р Првош Сланкаменац, професор Универзитета (Легенде о јужно-

словенским анахоретима, — Гласник Скопског научног друштва, 1925, књ. [). у Главније црте у менталитету нашег Југа, — Нова

Европа, 1928, књ. ХУШ.