Учитељ

и, с тим у вези, великих националних задаћа. Од тада се наша философија развија у тесној вези са философијом на западу, одакле она прима проблеме, али се у њој све јасније изражава тежња да се они решавају посве самостално у свима њиховим врстама. — Ми ћемо изложити решења ових проблема од ослобођења до данас.

Појам философије. По једној дефиницији д-ра Бранислава Петронијевића, „философија је хладно прозаично размишљање, чији је циљ истина и само истина“. И д-р Драгиша Ђурић сматра да философија утврђује законе који важе за целокупну природу, чији појам пада уједно са појмом сазнатог света. Д-р Никола Поповић, пак разликује философске теорије које су несталне, јер су оне разни одговори на питања, од ових питања, тј. од философских проблема који су трајни. Ови проблеми леже у самој природи људскога духа. С тим се, углавном, слаже д-р Милош Ђурић, по коме је суштина философије питање и тражење, а задаћа да непрестано осветљава. Д-р Борислав Лоренц, сходно своме ирационалистичком ставу, каже да је „философија више веровање него наука“, пошто се целина света, којој она тежи, не може разумом дохватити. Данило Данић јој одриче чак и област веровања, јер она стоји на истом месту где је била и пре две хиљаде година, што долази од њене тежње да испита ех Ешпдатепјо питања која ће свакако остати недокучива за сва времена. "

Теорија сазнања. Та разноликост схватања философије изражава се и у теорији сазнања, чији се проблеми обимно решавају. Њих је најсвестраније обрадио д-р Бранислав Петронијевић у своме делу Основи теорије сазнања, коју он означује као фундаменталну философску дисциплину. Он ствара нов правац, емпириорационализам, по коме „постоје искуствене чињенице које имају карактер логички нужних истина“, а реалне су. Тиме указује на ранију заблуду рационализма и емпиризма да у искуству има само случајних истина. Као што се види, емпириорационализам је ново учење, непознато ранијој теорији сазнања, ма да се њени трагови могу наћи код Јума. У вези с тим, д-р Никола Поповић учи да „приоритет непосредно даних осећаја не противречи априоритету аксиматичних истина мишљења и сазнања уопште“. У противном случају, осећаји се не би могли подвести под аксиоме, тј. била би немогућна синтеза осећаја и аксиома у стварању искуства, одн. научног сазнања. Да је непосредно дано релано, тврди и д-р Милош Ђурић, јер по њему, „непосредно евидентно је биће у бићу, постојање у постојању, егзистовање у егзистовању, то је непосредна манифестација самога бића штто је имамо на самоме извору душевног живота у онтолошкој суштини“. Како је сазнање могућно пансинергизмом свих сазнавачких органа, то критеријум лежи у људском духу у целој његовој живој целини. Међутим, по д-ру Драгиши Ђурићу, аподиктично сазнање је немогућно, јер оно носи карактер историјске епохе у којој се обавља. Сазнањем се природа уобличава према своме добу и способности мислиоца, пошто постоји паралелан однос између развитка научног сазнања.Д-р Кајица Миланов одриче непосредну даност стварности, пошто о њој можемо знати само преко критеријума о њој. Али, ни само сазнање није непосредно дано због своје управљености предмету сазнања. Стога се у испитивању функције сазнања

Учитељ 13