Учитељ

мора поћи од продукта сазнања, тј. од предмета сазнања, при чему се увиђа да се интенција сазнања остварује у суду, у коме се конституише предмет сазнања по емпиријски датим садржајима доживљаја“, чиме се постиже објективно важење сазнања. Напротив, д-р Душан Недељковић сматра да је сазнање дијалектичког карактера, јер „мисао која мисли, тј. субјект, не може а да себи не противстави оно што је мишљено (предмет), исто тако као што мишљено нужно поставља себи насупрот нешто што га мисли“. Са. знање је у суштини многоструко управљено. нужности, интелигибилном, емоцији и савршености. Прва се управљеност одмерује успехом, друга мањом или већом заблудом, трећа лепим или ружним и четврта хармонијом“. Д-р Светомир Ристић полази од претпоставке „да се рационално мишљење своди на релације идентитета“, али „да је дано ван релације идентитета и тиме остаје ирационално“. Међутим, Д-р Јустин Поповић покушава да ваннаучношћу заснује науку, јер се сазнање не може јавити независно од Христа, ван њега она је онтолошки немогућна. Владимир Вујић прагматистички објашњује научне теорије, пошто оне имају вредности само као инструментално схватање истине, при чему оставља нерешен проблем да ли је инструментално схватање истине инструменталног карактера.

Логика. У својој студији Основи логике д-р Бранислав Петронијевић долази до решења проблема о односу теорије сазнања и логике да теорија сазнања има да утврди или одбаци важност логичких форама. То се, углавном, уопште примило, те ирационалистички правац у нашој философији, одричући вредност логичким појмовима, не расправља 0 формално-логичким проблемима, због чега формална логика није обимно обрађивана. Д-р Борислав Стевановић експериментално је утврдио, поред осталог, „синтетичке и стваралачке моменте суда“. У логичке проблеме залази М.Т. (селесковић. По њему се логички појмови и судови разликују само граматички, јер „појмови су граматички нерашчлањени судови“, а судови су „граматички рашчлањени појмови“. Стога, реч и појам символишу исте символе (претставе), али нису идентични, јер речју „реч“ символишу се други символи, који су у том случају ствари; напротив, појмом се символишу други символи који су символи ствари. Како су претставе символа психичке чињенице, то он њих назива логичким чињеницама, те је логика наука о логичким чињеницама. Напротив, Д-р Бранислав Петронијевић увиђа да је појам „замисао онога што је опште у множини појединачних предмета, односно престављених објеката исте врсте“, те је и суд „спој појмова у коме се појам који сачињава предикат придаје или одриче појму или појмовима који сачињавају субјект“. Дакле, судови претпостављају појмове и они морају испунити услове закона мишљења да би били истинити. Према томе, „логика је наука о формама правилног и истинитог мишљења“. Знамо да се по д-ру Миланову предмет сазнања конституише у суду, дакле мишљењем се не обухвата стварност, Тиме је омогућено боље разумевање учења д-ра Милоша Ђурића да се мишљењем не може сазнати цео живот, оно

се чак и не уздиже изнад живота, него је део доживљавања, једна грана на стаблу живота.