Учитељ

У - – 77 = сен

авина 192

Суштина појединачних наука. Проблем логике стоји у тесној вези и са проблемом суштине појединачних наука, који је Д-р Никола Поповић истакао код Канта. Њега је најобимније обрадио Д-р Бранислав Петронијевић. Он одваја предмет науке од предмета философије, пошто се оне баве специјалним областима стварности уколико су ове у искуству дане, при чему остављају нерешен проблем да ли те стварности постоје или не постоје по себи. Независно од овога учења, Д-р Драгиша Ђурић решава исти проблем тврдећи да „природа за нас постоји само у толико као научни и позитивно философски објекат, уколико је израз каузално-генетичког процеса, ван њега припада Религији и Метафизици“. Јер, по њему, закон узрочности је један од најопштијих закона чији различити ступњеви управо показују различите степене развитка природе. Насупрот марбуршкој школи по којој само методе математике и математичких природних наука „доносе право сазнање које је потпуно и без остатка“, Д-р Милош Ђурић учи да ове науке нису „меродавне у методичком смислу“. По њему, психолошко порекло ове заблуде је у томе, што панлогизам „наше произвођење и конструисање појмова и мисли о реалитетима криво поистоветује са стварањем самих реалитета“. Д-р Кајица Миланов, који такође овај проблем темељно обрађује, каже да „наука своје поједине ставове заснива и образложава њиховим извођењем и свођењем на своје најопштије ставове или аксиоме, чији објективитет она претпоставља и верификацијом појединих својих ставова на најсингуларнијим (ставовима) који се односе на емпиријске дате садржаје доживљаја области, на коју се ти ставови односе“. Д. С. Аранђеловић разликује методе појединачних наука од методе философије. Прве су такве да научници, ма колико стојали близу философских праваца,“ у својим испитивањима не могу да иду за њима“. Пут научног развитка „састоји се из две методе: из опште индуктивне и егзактне индуктивне методе“. Прва „доводи до општих појмова, у којима се налазе извесне одлике законитости“, а друга анализом појединих случајева води“ право каузалном сазнању“. Прагматизам у схватању науке такође је заступљен. Уопште узев, проблем појединачних наука свестрано се обрађује.

Естетика. Естетички проблеми се такође обимно решавају, из чега су поникла разна учења о лепом.Д-р Владимир Спужић покушава да, полазећи од психолошке теорије свога учитеља Богдана Поповића и Хиполита Тена, оснује природну науку о лепом. Углавном, на истој линији стоји и Драгиша С. Лапчевић, по коме је „лепо једини циљ и битни услов уметности“, при чему одриче метафизички карактер естетичком идеалу сматрајући да је он биолошке природе и, као такав, он је савршен облик живота. Напротив, д-р Винко Витезица каже да су „поезија и лепота исконским грехом рефлексије постале људском схватању недокучиве“. Независно од овога учења, Бранко Лазаревић поставља проблем: шта је лепор Он тврди да се досада није дао одговор на ово питање.По њему, лепота „постоји само у односу на човека, и то у односу на човека уметника“. Човек га не налази него га ствара: он ствара лепо. Због тога, у решавању естетичких проблема не сме се једнострано поступити, јер има да их решава психолог, етнолог, биолог, социолог итд. а њима мора придоћи метафизичар, јер само спекулативан дух може правце

ПОР