Учитељ

226 зе а

породици и народу, цркви и културном кругу, као и у другим заједничким социолошким творевинама. Ствар је васпитања да човек постане прави ћото зостојогсиз, тј. да му постане трајно управљање по друштвеним нормама свих врста навика и обичај, тако да се главни део социјалне оријентираности некако аутоматизира и пређе у потсвест. Ради тога је сасвим природно што има у педагошкој литератури монографског значаја, како се много набрало у „Попотнику“, „Педагошком Зборнику“ и другде, ипак је много њене садржине, која је социолошки релевантна, иако сразмерно мало педагошких писаца посматра свој предмет изрично са социолошког гледишта. О педагошкој књижевности је подробније речено већ раније.

Круг обрађених социолошких предмета у нашој литератури се 1918 до 1938 год. раширио, иако мање него у иностранству. За веће распрострањење делом није било довољно потстицаја у домаћим приликама, делом није било довољно могућности због скучених публикациских околности.

Утицаји разних иностраних социолошких праваца и система социолошких и философских — посве су очевидни; заступљене су све главне социолошке струје: нормативна, биолошка, организаторска, психолошка, расна, историска, формална, итд. Свој оригинални систем остварио је сопственим мисаоним трудом само Госар иу његовим главним списима налазимо такође врло важну алтернативу у погледу измене целокупног посматрања са истраживањем елементарних социолошких основа. Што у решавању социолошких проблема код нас има доста синкретизма, није ништа чудно; један и исти писац здружује више пута више него два правца, поступа по више метода. Особито је пак много психологизма, иако социолошки разлог тако говори, да може психолошка метода приказати и објаснити функцијске повезаности у психи појединаца, а да не говори ништа односно и сувише мало о функцијској повезаности у друштву. Такође има увек превише биолошких аналогија; премда су претежно заиста само случајеви истог активног стања, не помажу ништа у објашњавању и смеле би се употребљавати само у чисто популарним списима. Знатан је исти такав део наше социолошке књижевности, који се не задовољава са истраживањем појава друштвенога живота, него још пружа чињенице, тј. бави се критиком социјалних односа и пропагира реформе у најразличнијим програматичним правцима; такво дело управо не бисмо смели уопште ни убројати у социологију.

Што је словеначка и југословенска социолошка књижевност толико нарасла, можемо слободно приписати факту што је социологија ушла у моду. Многи је сматрају управо за методу којом се може, помоћу њене појмовне апаратуре, разјаснити све што писцима другојачије није јасно. Уз то наводим још еластичност и неједноставност социолошке терминологије, смешане од говорничке резерве дневних разговора и терминолошких састава психологије, биологије, медицине, технике, правничких и других наука. Врло често се види како неки аутори све правилније пресуђују друштвене појаве, чим престану говорити ех са ћедга зостојоелса, кад на њима по својим претпоставкама седе,