Учитељ

„авааииевививириинви ти ар ЕНЕН ЕЛИ ИВЕ ЕД АИ 1 ПЕ 231

стаје на страну социологије, која ове научне постулате везује у један метод, не напуштајући притом свој философски став једног хуманистичног социалног идеализма. — Међу правницима који своју науку теже да ослободе формализма и статичних конструкција и да кроз њу пусте освежавајући и плодни дах социологије, треба споменути поред оштроумног правника и присталицу народ ног права Михаила Константиновића још и млађе Б. С. Марковића, Б. Недељковића и друге, а међу економичарима који економску теорију схватају као економску социологију, поред Драгољуба Јовановића, Мије Мирковића, В. Маслешу, младог Љ. Дуканца и др.

Исто тако у области књижевне теорије и књижевне критике, историје идеја, етике и психологије, социјални или социолошки дух је продро и продире. Књижевна критика у том погледу има за претходника снажног и талентованог писца Јована Скерлића који је први указао на нужност научног испитивања књижевног дела и на социално порекло сваког уметничког продукта. На овој линији, било што траже објективне социалне околности за објашњење писаца или што у социалном ставу и социалној некомформности гледају књижевну и уметничку вредност литерарног дела стоје са једне стране писци и критичари као што су Павле Поповић, Јаша Продановић, М. Грол, М. Богдановић и А. Видаковић (нарочито у области новинарства) а са друге стране В. Глигорић, М. Ристић и М. Савковић. У напорима да се на психолошка испитивања појединих друштвених категорија примене социолошки методи, заслужује да се помене Слободан Поповић са својом младом школом, а у историји идеја у извесном смислу и Д. Недељковић. — У последње време сељачком свету код нас, селу и животу сељака, посвећују се корисне и добре студије засноване на начелима било реалистичког посматрања било једнога социолошкога метода. У томе смислу вреди поменути већ раније радове доајена нашег рурализма, задружног идеолога Михаила Аврамовића, затим, А. Прибићевића (Сељак), М. Комадинића и Срет. Вукосављевића.

Биланс савремене социологије код Срба није много богат и разноврсан, али је он карактеристичан што су социологија и друштвене науке у сталном развоју, ослобађајући науку од политике и метафизике и истичући службу истини и основаност принципа општег детерминизма против свих произвољности, финалистичких схватања, идеолошких тежњи и апстрактних конструкција. Под утицајем друштвеног развоја и промена у новој држави, које пооштрава велика криза и тешке и судбоносне неизвесности друштвеног и народног живота са једне стране и благодарећи увођењу социологије као наставног предмета на универзитетима, друштвене науке и социологија добијају све више замаха и све већи број присталица. У вези и сарадњи са научницима ранијих генерација, млађе генерације научних радника код Срба, образоване засад нарочито из реда правника, обрађују социологију као општу и објективну науку о друштву и као метод који омогућава и осталим специјалним друштвеним наукама да се од степена технике и вештине подигну на висину науке. Али у исто време, оне указују на нужност развоја и опстанка појединих друштвених наука, али не издвојено него у сарадњи људи и метода. Овај дух објективности и сарадње