Учитељ

А све дотле док друштвеним преуређењем не уклонимо узроке који доводе до постојања угрожене деце и све дотле док у друштву постоји потреба за појмом заштите деце, морамо радити на друштвеној заштити деце. Не ради садашњице, него ради будућности.

Извесно због те еминентности питања социјалне заштите деце, све савремене културне државе и највећи део своје социјалне бриге и највећи део расположивих финансиских снага, намењених интервенцији за социјално угрожене посвећују народном подмлатку и његовом што правилнијем и физичком и духовном развитку.

У Југославији прва државом организована дечја заштита јавља се 1920 год., када је основано Државно одељење за заштиту деце са државном потпором од 12,000.000 дин. годишње и са организационом мрежом обласних, окружних, па донекле и месних сервиса дечје заштите. Поред свег заузимања, кога је државна заштита деце показала још у почетку свога рада, нарочито у покушају збрињавања ратне сирочади, она ипак није дошла до стварног изражаја, пошто је Законом о заштити деце (1921 год.) потпуно бирократизирана, а држава се у исто време показала као сувише гломазан апарат, да би се са успехом могла да упушта у практичну, непосредну егзекуцију дечје заштите. Зато су се убрзо, као метеори, угасиле државне и обласне и окружне и месне дечје заштите...

Са неопходног јавног старања тако се опет враћамо на приватну иницијативу хуманитарног карактера, при том некоординирану, а често и псеудо-хуману. Осуство координације и јединства у томе социјалном раду све се више осећа. Никаква ни духовна, ни радна веза не постоји на лествицама тога каритативног рада на заштити деце. Сваки ради шта хоће, без везе са свима, без везе и са ким, и место бујних млазева социјалне свесности, расипају се блиставе капљице случајног милосрђа, које лепотом засењују око али до душе и тела дечјег и не допиру!...

Упоредо са том дезорганизованом делатношћу приватне иницијативе, формира се код државних и комуналних фактора у основи једно погрешно уверење, да је заштита социјално незбринуте деце само један облик хуманитарне акције, који улази мање више у искључиву компетенцију каритативних и хуманитарних друштава, да је збрињавање потребите деце ствар добровољног милосрђа и проблематичне људске филантропије, а држава и општина да треба само да га у „границама буџетских кредита“ субвенционирају, чиме би „збациле бригу са својих леђа и тако испуниле цео дуг према својој деци“.

Под утицајем многих претставника те наше хуманитарне акције и многих наших т. зв. социјалних радника без социјалног смисла, заштита деце отпочиње да се схваћа врло уско и врло погрешно. Место да се схвати, да се социјална заштита деце има да распростре над свом угроженом децом, место да се усвоји начело, да се њени есенцијелни елементи састоје у потпуном и хармоничном развићу све оне деце, чији родитељи немају довољно могућности да им такво развиће омогуће, место да се у тој недовољно збринутој деци гледају будући стубови народне државе, носиоци њене здравије привреде и вајари њене боље и социјално правичније будућности, прокламује се једна скроз погрешна и уска платформа: да