Учитељ

штвено активних и народу корисних појединаца.“ Разумљиво је да је Савез трезвене младежи у своме раду највише рачунао на потпору школских људи, наставника, свештеника, школских лекара. Он је до ратова развио врло лепу активност и постигао врло лепе успехе.

После рата рад је спонтано обнављан у свима крајевима где се пре рата развијао. Ускоро је дошло до скупљања свих југословенских трезвењака у јединствени „Југословенски савез трезвености“ (1920), чијим се чланом сматра и Савез трезвене младежи, јединствена омладинска организација трезвености за целу нашу. Земљу. Унутрашњи неспоразуми разбили су ово јединство тако да данас имамо неколико независних организација: Југословенски савез трезвености у Загребу са Савезом трезвене младежи у Београду, Велика Југословенска ложа трезвености гуттемплерског реда у Београду, „Света Војска“ у Љубљани, Југословенско удружење железничара трезвењака у Београду.

Рад југословенских учитеља на ширењу трезвености кретао се у главном кругу делатности ових трезвењачких организација, или је ма на који начин с њима био у вези, јер су оне саме са своје стране ту везу тражиле и појачавале, обраћајући се учитељима као васпитачима и као јавним радницима који стоје у најближој вези са широким слојевима народа. У томе је правцу нарочито радио Савгз трезвене младежи, упућујући свој апел учитељима већ 1921 године и молећи учитеље-апстиненте да развију најживљу пропаганду идеје трезвености код омладине у своме крају. Том приликом им даје ограничена упутства да свој рад сведу само на држање популарних предавања из области алкохологије и хигијене, да не раде на организовању кола трезвене младежи у основним школама, јер је лостојала бојазан да она деца која из домаћих или неких других разлога не могу ступити у коло, не добију утисак да учитељ њих мање воли него ону децу која су у колу. Од учитеља се тражило да у коло трезвене младежи привуку одраслију сеоску младеж „и тиме унесу много чега новог и занимљивог у живот сеоске младежи“. '

Само осврт на ту сарадњу и те везе предмет је овог прегледа, јер, нажалост, код нас још није било посебног организованог рада учитеља на ширењу трезвености, какав је рад развијен у Немачкој, Швајцарској, Скандинавским земљама, Бугарској, где су учитељи главни и најјачи носиоци ове активности. Ако смо ми данас у стању да говоримо о раду југословенских учитеља трезвењака онда за то треба да будемо захвални једној мањој групи одушевљених старијих и млађих појединаца међу њима.

Међу старим учитељским ветеранима, који су сарађивали у покрету трегвености од његовог оснивања пре рата и од првих дана обнове рада после рата, рељефно се истиче њих неколико, и њихов рад и настојања заслужују да се посебно забележе.

Тако Вера Ткалец (1 1920) је једна од највреднијих сарадница и чланица Друштва апстинената за Хрватску и Славонију. Још од 1908 године она у сваком броју листа „Домаће огњиште“ објављује своје чланке који често имају за предмет борбу против алкохола. У поратним годинама, иако оптерећена високом старошћу и пословима у „Колијевци“, институцији за заштиту деце и одојчади, неу-