Учитељ

400 и иеЕ:

Овај први део романа нема јаке органске везе с другим делом у којем почиње да се развија сасвим нова историја — живот ТраЈанов, који се родио истом после смрти свога оца Славка.

Можда је овај први део романа требао да буде као неки увод, сликање средине, претстављање животних оклоности, расветљавање; свих оних чинилаца који ће дати карактеру Трајановом особено: обележје, и детерминирати његово баш онако деловање.

У другом и трећем делу изложен је потпун живот Трајанов, који је, због немаштине, почео рано, од своје десете године, да: служи као измећар, па све до смрти. Ту се нижу, један за другим, разни догађаји из његовог тешког и горког живота.

„Трајан“ није роман продирне психолошке анализе човека, него једно велико низање разних сцена, појединости, поступака, доживљаја из живота не само главног Јунака него печалбара. уопште. То је генерално сликање живота њиховог; утом смислу, „Трајан“ је роман печалбара.

Али, Крстић је писао овој роман програмски, с извесном тен-. денцијом; он је према главном јунаку имао већ унапред одређен став, тумачећи и њега и остале личности неживотно,

У „Трајану“ се то да лако уочити, јер оне личности које су: рађене по живим обрасцима, као коџобаш Исак и поп Јордан, имају све особине правих, живих личности.

Слаба страна овога романа је и несигурна слаба композиција.. Роман „Трајан“ је један велики низ самосталних развучених фрагмената из живота главног јунака, у коме је синтетизовано оно велико и мучно питање печалбе наших јужних крајева.

Али, поред свих тих мана, „Трајан“ претставља један врло 03биљан књижевни посао, јер је широка епопеја нашега работничког“ Југа. Он је први велики социјални роман наших печалбара, који »нагнани животном потребом“ напуштају своје миле, да у неџилој. туђини расточе своје здравље и живот.

У књижевном раду А. Крстића опажа се у последње време нека промена. Крстић је напустио своју ужу, стару, печалбарску“ средину и њене личности, па се окренуо људима, дешавањима и: проблемима варошког живота.

Посматрајући све то са сасвим другог стајалишта, он је престао да буде миран, објективан посматрач и само хладан сликар; он је почео да реагира, да иронише, критикује, осуђује. Крстић не: прашта никоме и ништа. И каже све, тако да је, у том погледу, у његовом делу сва Јужна Србија онаква каква је: и она турска, и она; по ослобођењу, и ова по светском рату. Све те три.визије Јужне: Србије огледају се јасно у делу Анђелка. Крстића, јер је кроза. њ проговорила, са свима својим боловима и радостима, она, земља наполичара и печалбара.

НЗ у" "> РУ РН

ои ићи ~ и ој ~