Учитељ

676 рентининианикнвиамнвиининининаналинецининскивииених мине ннииениинонив сина лана осмиа.

умивао руке“). Многи пишу, каква су била дечја расположења после „Лењинове смрти (П. Дорохов: Како је Петуњка путовао Иличу“, 1925; Л. Тубељски: Два лењинца, 1926; Д. М. Урин: Ледена санта 1926). Нарочито су неубедљиве књиге, у којима аутори нагоне децу да сама причају о Лењину. Ту аутори често преобраћају Лењина у доброга чаробника или тајанственога незнанога човека. На пример, у књизи Т. Мешчерјакова: „Кешин пријатељ“ (1928), дечак Кеша наилази у шуми крај Горкога некога „чику“, дружи се с овим „чиком“; „чике“ изненада нестаје, доцније, кад је дознао за Лењинову смрт, Кеша иде у Горки и познаје у гробници свога пријатеља.

Октобарској револуцији посвећено је доста књига. Од оних које су писане за мању децу треба поменути слабу књижицу С. Ауслендера: „Октобар“, (1927), која даје стилизовану слику преврата у Москви и неталентоване стихове А. Л. Барто: „Празнична књижица“ (1927), која описује феномен октобра.

Највећи одељак револуционарне књиге је посвећен грађанском рату. Књиге, као „Ташкент град хлеба“ А. С. Невјерова, која је доживела много издања и „Црвени цртеж“ Д. А. Фурманова дивне су књижице, које се дуго памте, нарочито прва. Јасна, тачна и проста, без сенке мелодраме, прича Невјерова даје праву и страшну слику цара-глади, овога неизбежнога сапутника свих међусобица.

Већина књига о грађанском рату изграђена је на дечјим доживљајима „али само је мали број писаца избегао неправилан тон. Успешније од осталих овај задатак је савладао С. Т. Григорјев, озбиљан и истинит писац. Његова је најбоља ствар „Са врећом за смрт“ и она је много пута прештампавана. Његов језик, небрижљив и разбарушен, штетно утиче на његове радове. Л. Е. Остроумов у „Макари-њушкалу“ описује револуционарну дететивку, само нови садржај преноси у старе авантуристичке облике. Ф. Г. Каманин у причи „Вањка Огњев и његов пас“ (1924, 19926, 1927) описује догађаје својих јунака на фронту, где се све препреке отклањају неколиким замасима чаробнога пишчевога пера. Совјетски писци су сачували традицију да у приче уводе децу као јунаке. К. Минајев у причи „Ариша-пионирка“ (1926) излаже страшно дирљиву, сасвим по укусу старих божићних прича, историју једне девојчице, коју муче изостали родитељи због њене припадности пионирима, девојчица бежи из куће и аутор је нагони да се на путу смрзне у славу напредних комунистичких идеала.

Врло извештачен и позлаћен је лик пионира. Е. Ј. Дањко у своме „Правом пиониру“ (1925) у песмама изобразио га је тако, да личи на добродушнога дечка из преводне немачке литературе, коју је тако волео стари, прастари Чистјаков. Он истина не умирује бикове, не пали светлост на морским кулама светиљама, већ само спасава дете од смрти за време поплаве у Петрограду и аутор му разноси славу овако: „Он је дете спасао од смрти и одраслим људима дао пример, смели Пећа ваш, прави пионир.“ — Пионирска вратна марама лепо стоји сваком „јунаку“ и свакоме „догађају“ (А. Н. Самохвалов: „У логору“, 1927; О. М. Гурјан: „Пионири су дошли“). Спољашњу страну у покрету описује А. Л. Барто („Пио-_ нири“, 1996) и В. Волженин („Пионири“, 1925, 1926). Пионири сту-