Учитељ
" тобож одговара епохи, јако везује излагање. То се у већој мери запажа и код Г. П. Шторма („Приповетка о Ивану Болотнику“, 1930, »„Ход у слона“). Он је мајстор у стилизацији, али му је језик књишки и неприступачан ученицима, једва је разумљив и учитељу, који не познаје старословенски језик. Наводим даље: Б. С. Евгењева: „Стародревна старина“, из московскога времена ХТУ века (1929), А. Алтајева: „Стењкина вољница“, С. А. Ауслендера: „Пугачевштина“ — велики „роман“ у четири дела, Н. Венкстерна: „Козак Евстигњеј“ (1928), С. П. Злобина: „Салават Јулајев“ — јунак башкирскога народа (1930), А. Ф. Насимович: „Вулканосова сила“ (1930).
Петар Велики и његов рад оживљавају се у роману талентованога А. Л. Толстоја, који је писац недавно прерадио за децу. Време Јелисавете Петровне јако схематичко описује 3. Давидов у исто, риском роману: „Беруни“ (1985), Т. А. Богданович у савесно израђеној приповетци „Ученици штампарске уметности“, описује живот радника прве Петроградске штампарије 18 века, А. Бармин у писменој књижици „Радозналци“ (1935), даје преглед живота истраживача руда планинскога Урала средином 18 века. ;
Кметско право описује С. Ауслендер: „За народну слободу“, у великој приповеци која је изашла 1925, С. А. Зарјечни: „Козак грофа Маркова“ (1928). и у врло популарној књижици Т. Фарафонтови: „Крјепосна сељанка“ која је написана по причању крјепосне сељанке М П. Волкове. ; у
Декабристима су посвећена три романа безбојнога А. Алајева: „Бунтовници“ (1926, „Декабриста“ (1928) и „Бунтовници у Сибиру“ (1929); приповетка С. Т. Глигорјева: „Флаутиста,. Фалолеј“ (1926); мала ствар С. А. Зарјечне: „Деца декабристе“ (1927); две биографске приповетке Л. Н. Тињанове: „Раљев“ (1926) и „Каховски (1980) и велика приповетка А. Л. Сљонимскога „Черниговци“ (1928), која је доживела неколико издања.
Епоха Николаја Павловича доста је. верно изображена у приповеци С. 1. Глигорјева: „Берко-кантонист“ (неколико издања), чији се интерес одржава на егзотици нарави Јевреја, војника и животу николајевских кантониста (војника).
Народњачки ослободилачки покрет, врло сложен и још. мало изучен, најбоље је изображен од В. Н. Фигнера: „У борби“ (1981). Низ приповедака дају или белетристичке биографије радника овога покрета или поједине епизоде његове. Наводимо: С. А. Богданович: „Кнез-бунтовник — П. А. Крапоткин (1928), „Степан Халтурин“ (1931); Б. Ј. Бухштаб: „Херој из подземља“ — Степњак Кравчински (1927), „На стражи“ (1981), „Ћелијаш“; А. Ф. Гринберг: „Цар и револуционари“ (1930); Л. С. Савељев: „Неми сведоци“ — из револуционарне прошлости Петрограда (1927), „Лов на цара“ — атентат 1 марта 1881 год. (1929, 4 изд. 1932), „Атентат у двору“ (1930). Жива и доста интересантна је приповетка С. Т. Глигорјева: „Дечја буна“ (4 изд. 1933), која описује обуставу рада у ткачкој фабрици Морозова у Орјехову—Зујеву и учешће деце у томе...
Треба ипак дати кратку оцену стваралаштва поменутих аутора историских приповедака. Главни недостатак од кога пате готово сви писци је у томе, што они отворено теже да напишу средства за ојачавање владајуће идеологије, а не материјал за историско ми-
ин РА = Е
КА
у ЈА пу Раше пСв ељиа а а овћалаа об а ме аао јај
Мишел имао Рта у -__- (уз или
а а Анин
ју ~.
Пари, је ти ке
и ~
|
Де ара а оаај
за