Учитељ

ИНОСТРАНИ ПРЕГЛЕД РАЗВИТАК ОСНОВНОШКОЛСКОГ ОБРАЗОВАЊА

Развој основношколског образовања у свету интересантан Це подједнако и за учитеље и за остале културне раднике. Тај интерес је велики у првом реду с обзиром на пажњу која се у последње време посвећује проблему школе и просвећивања. Али је исто толико велики и с обзиром на општи развитак друштва у коме школа и просветни поредак заузимају врло угледно место.

Скоро у свима државама постоји тежња да се просветни и школски поредак измене и поправе. То долази из уверења, да досадашњи школски систем није задовољавао. Незадовољство је било скоро обострано. Народне масе нису могле да ставе у службу школске резултате и школску диплому; држава са своје стране није била задовољна резултатима школе. Основношколско образовање постало је спорно скоро на целој линији, у погледу метода исто каои у погледу циља. Наступило је превирање и једна реформистичка грозница која је с великом упорношћу ставила и одржавала проблем школе и васпитања међу првима на сцени. За сада се не би могло тачно рећи нешто о дефинитивним формама те еволуције. Нису израђена ни пречишћена схватања у погледу циља васпитања као ни у погледу сретстава. Има само једна чињеница уочљива и непобитна која се са сигурношћу може подвући као карактеристика реформатског правца, а то је, да школски систем све више и више подлеже утицајима друштва и његове еволуције. Мисао може да звучи мало парадоксално за оне који су навикли да гледају еволуцију друштва као последицу утицаја школе, јер данас ствар стоји обрнуто. То је међутим чињеница која се објективно мора признати.

У свима државама се осећа старање да се повећа број школа и учитеља. Шпанија чак и за време рата успела је да отвори и подигне 5000 нових школских зграда. Према извештају грчког Министра просвете, у Грчкој је у току године 1936-37 отворено 400 нових школских зграда; Куба је отворила 407 нових места за учитеље; Коста Рика је у току године отворила 36 нових школских зграда и оправила 22 старе; у Пољској је отворено 4000 нових одељења. :

Упоредо са подизањем нових школских зграда ишло је и повећање броја учитеља. Школска коњунктура је у пуном развитку у два главна правца која обележавају технику њене организације: стварању школских зграда и одељења и лиферовању потребног броја учитеља.

Упоредо са овим јавља се код већег броја држава још једно питање из области технике школске организације, питање обавезног школског периода. Али ваља у овоме одмах правити разлику између двеју група држава: једних, које обавезно продужују школски период и других које још увек воде борбу да обезбеде минимум. У ове последње спадају махом привредно и културно мање развијене земље, међу којима је и наша. У њима још није постигнута школска обавеза за све, већ знатан број деце остаје за свагда ван школе, дакле без потребног минимума. У оним првим државама улаже се старање, да се већ постојећи школски минимум прошири. Зато се