Учитељ

ову књигу „апотеозом графичке очигледности“. Житков је умео да искористи све могућности које даје графичко изображавање. Текст ове књиге скида са себе део задатка и предаје га цртежу. Истина, ауторев задатак је у даном случају олакшан, јер мотивација таквога растерећења је сама тема: процес штампања књиге. Међутим, нико пре Житкова није се досетио да искористи ову просту досетку. Цртеж у књизи има да испуни улогу сижеа, да прича место аутора, а не само да допуњава његово излагање. Дакле, Житков је нагнао графику не само да оствари очигледност, већ и да органски уђе у сам систем предметности, ако се тако може рећи.

М. Ј. Иљин такође је нашао нове методе причања, чији је несумњиво главни принцип моделност, као систем првобитнога мишљења у којој су поједини објекти и процеси претстављени у откривеној чулно-очигледној форми. Све што је он написао одликује се великим и неоспорним вредностима, што га и претставља као најистакнутијега совјетскога популаризатора („Планине и људи“ приче о преустројству природе, 2 изд. 1985; „Који је часг“ — приче о времену, 1927; 7 изд. 1935. „Сунце на столу“, „Због чега сто хиљада“ — приче о техници и преради кућевних предмета, 1929, 5 из. 1935; „Црним по белом“ — приче о књигама, 1928, 6 изд. 1985; „Данас и јуче“, 1937 — приче о отаџбини). Конкретним излагањем ствари и појава, оштроумним одабирањем и упоређивањем чињеница, необично простим и разумљивим језиком он је задобио велику читалачку публику: његове ствари читају и деца и дечаци, и образовани и малообразовани људи.

Совјетска литература за децу, као што је било наглашено, потчињена је силном утицају званичне идеологије и ова литература, као и општа књижевност, потчињена је социјалној наруџбини власти која је оличена у комунистичкој странци. Али ништа мањи утицај на литературу за децу показују и мали читаоци, чији се укуси формирају под многобројним утицајима породице, школе, живе традиције и „друштвенога мњења“. Под овим сложеним утицајем монопол издавача у СССР принуђен је да издаје за децу и такву књигу, која се допада деци и која им је потребна, иначе би његове продукције лежале мирно у монополским магацинима. Победу читалаца одражавају каталози монополисте — издавача: из њих брзо ишчезавају ствари које хоће да спроводе агитацију међу децом на непосредан и обичан начин. Сваке године се умножавају књиге доброга квалитета и сада се могу саставити читаве библиотеке од књига, са совјетском марком, али у њима не постоји кужни дух мржње, зависти и богохулства. То значи велику ствар, кад се зна како је тешко написати добру књигу за руско дете, које има строго израђен укус и у тако тешким условима за стваралачки рад писаца.

С рукописа превес' Мил. Р. Мајсторовић

ава аћини аи, >