Учитељ

вања ове идеје у марксизму (П. И. Новгородцев и Н. Н. Алексејев).3%) Читав низ испитивача подвргао је филозофској анализи идеју „социјалнога закона“ и дао низ огледа о заснивању од стране натурализма узете туђе методологије историје (С. Ј. Хесен, А. С. ЛапоДанилевски, Г. Г. Шпет, Л. П. Карсавин и др.3'). А. А. Чупров развио је извесну противстављеност „хомографских“ наука „идиографским“ у области статистике, која је од времена Кетлеа била оригинални бедем социолошкога натурализма.з) П. Б. Струве у својој економској књизи „Привреда и цена“ поставио је социолошки проблем у везу с појмовима социјалнога „реализма“ и „номинизма.“ Питање се сводило на то, да ли постоје у социјалном животу неке „реалне заједничности,“ „универзали социолошког мишљења,“ или су реалне само поједине јединке. Струве се придржава „плурализма“ друштвених форама, сводећи различите типове друштвених веза на три врсте: „укупности“ или агрегати (обична »гомила“); „системи“ или реалне укупности (спајање индивидуа, уједињених узајамним дејством) и, напослетку, „цела јединства,“ или „организми“ (Струве ту убраја државу). У овој подели буквално се обнавља класификација заједничности, коју су изводили стари претставници органске науке о држави у почетку Х!Х .века5) Идеју социјалнога „реализма“ и „номинализма“ шире од Струвеа, проводио је Спекторски.3»)

Укратко речено, то је био расцвет социјално-научне руске мисли, која је у многоме репродуковала западне европске идеје и теорије, али их је оригинално формулисала и освештавала. Руска мисао брзим корацима пошла је својим путем, али није одбацивала и европске путеве. Овом периоду припадају тако исто и огледи са. стављања оригиналних социолошких и социјално-филозофских система на антинатуралистичкој филозофској бази.

3 Критички идеализам у социологији

Најистакнутији претставник овога правца у руској социологији био је Б. А. Кистјаковски»5) Заједно са својим учитељем, Гергом Јелинеком, он је сматрао да велики део спорних питања у социјалним наукама проистиче из тога, што оне још нису нашле свога Канта. Зато је он и почео своја испитивања од питања социјалнонаучног сазнања и од методолошких проблема. Критичка методологија социјалних наука угледала је пре свега многостраност предмета

8) П. И. Новгородцев, Об обшественном идеале, изд. 2-0е. Берлин 1922.

8) 5. Неззеп, Џеђег пау џеЏе Капхајњаћ, 1909. — А. 'С. Лаппо Данилевскин, Методологил историн, Веп 1—2, Петроград 1917 и посмртно издање 1923. Г. Г. Шпеет, Историал, как проблема логики, М. 1916. —

П. Карсавин, Теорил историм, Петроград 1919. С марксистичком нијансом: Р. Виппер, Очерки теории исторического знанил, M. 1911.

8) А. А. Чупров, Очерки по теорин статистики, СПБ, 1910.

5) IL Б. Струве, Хоз»Иство и цена, М. 1913. вип. |. Упор. класификацију „јединства“ у Ег. Зећиш ћеппега, Џеђег den Churunfer und die Aufgaben unseres Zeit in Bezichung auf Stant und Staatswissenschaft, i Heft, 1839, crp. 5—6.

У) Е. В. Спекторскин, Номинализм и реализм в обцествоведении КОрид. Вестник, кн. 1Х, 1915.

%) Th. Kistiakowski, Gesellschaft und Einzelwesen, Brl. 1899, B. A. Кистиковскић, Социаљљвње науки и право, М., 1916.

39%