Учитељ

риског, већ идеално логичкога закона. Конкретно-емпириске законитости осветљавају питање о томе под утицајем каквих општих услова ова идеја поретка добија у овом или оном друштву овакву или онакву конкретну форму. Франк, даље, разликује законе телеолошки — органске, које човеку прописује природа, тако да кад се они не испуњавају, онда друштву прети смрт. Писац не верује напослетку у постојање закона друштвене еволуције или прогреса, у који су веровали позитивисти. У учењу о друштвеном идеалу Франк се ближи П. Н. Новгородцеву, налазећи да је идеја „утопије земаљскога раја" лажна идеја. Такве утолије, место очекиванога раја, доводе до утврђивања пакла на земљи. Могућ је само релативан историски идеал, али он се мора управљати по општим принципима, који следује из природе друштва. Франк види ове принципе у начелу служења, солидарности и духовно просветљеној слободи, друштвеној хијерархији и једнакости.

Франково учење о „саборности“ води нас правце руској религиозној социологији, која претставља нарочиту тему и о којој ћемо рећи неколико речи. - |

III

У закључку ја ћу прећи на неке новије правце у руској социојалној мисли, која се јавила у оним круговима, који су напустили Русију и били принуђени да продуже свој рад у различитим државама садашње руске дијаспоре. Међународно признање, које имају неки од ових праваца, само нас може уверити, да су тражења руских социолога и социјалних филозофа била врло плодоносна.

1. Руска религиозна социологија

До ње нас доводе већ неке идеје, које је изрекао С. Л. Франк. Реч је о идеји саборности или „екуменичности,“ која у новије време служи као предмет интересантне међународне социолошке дискусије 37) Коренове ове идеје, тако исто као и уопште руске „религиозне социологије“ треба тражити код славенофила, у познатим размишљањима В. Хомјакова о појму цркве, а тако исто и код Вл. Соловјова. У овом кругу идеја и сазрео је појам о најсавршенијем друштву, које мора да служи као образац сваке друге социјалне организације, друштву које је оличено у идеји Цркве. Наглашавамо, да овде развијена учења имају не само богословски и конфесионални смисао, она имају и чисто социолошку страну, која може да се изучава без примене на неку вероисповедну идеју. Од новијех теолошких испитивања идеју саборности нарочито је истакао С. Булгаков. По њему, саборност је својство друштва, које има карактер духбвнога организма а у коме су чланови везани особитом једно-

| %) Упор. 5. Вош|сакоћћ, Г'огеодохје, Рапа, 1982. Од многих књига Н. Берђајева, социјално-филозофских проблема се тичу: Философил свободного духа, т. 1—2, У и мир обљектов, Дух и реалљностђ и издате су последњих година у Паризу. Преведене су на многе језике. — Л. П. Карсавин, О личности, у »СоттепбаНопез огашиз рћојовогшт штуегз та 5 lithuanae, V, 3. Kaunas, 1999. C. Sweitlinsky, La Conception sociologique de TPOekumenicite dans la' pensće russe contemporaine, Paris 19928. — »зоста! teading in modern Russian ortodox Sociologie«, Evanston, 1934.