Учитељ

604 а НЕВЕН фи авнавевр име р иответве лррвитриееветттетЕтЕЕ

Аушношћу, само та веза није спољашња, већ унутрашња — духовна. Основе овога друштва не треба тражити у емпириској социјалној свести, већ у некој „надсвести,“ која се рефлектује у емпириској души. У таквом друштву „ја“ има корен и засновано је у „ми“. Други руски религиозни филозоф, Л. П. Карсавин, назива такво савршено друштво „симфониском личношћу“ и образац његов гледа у хришћанском учењу о тројичности Божанства. Најзад, овамо спада учење Н. А. Берђајева (који је најпризнатији и најчитанији филозоф за границом и који је превен на све језике) о двема формама друштвености: „саопштења“ (сопштипапје) и „везе“ (сопштитоп). Прва помишља на разједињеност и немање везе различитих „ја ; друга означава „узајамно здруживање“, истинско сједињење једне душе с другом, пријатељство и сливање у љубави. За разлику од других религиозних филозофа, Берђајев одриче, да се истинска веза отеловљује у видљивој Цркви, која је сва изграђена на спољашњој символици, на томе, што Берђајев назива „социјална објективација.“ Означене идеје подргавају се оштрој критици у круговима римокатолика, а признају се у учењима „хришћанске социологије“ код Енглеза.

2. Учење о културно историским типовима

Његове историске коренове такође треба тражити код славенофила. Славенофилство, по главним својим задацима, било је покушај да се формулирају нарочите црте словенскога света, као самосталнога културно-историскога типа. На земљишту славенофилства постало је познато учење Данилевскога о „културно-историском типу“ — учење, које је претходило доцнијој Шпенглеровој идеји културне „морфологије“ и делимично неким идејама немачких историчара (на пр. учење Е. Мајера о „културним круговима“, разлика између културе и цивилизације М. Вебера). Оригинално развиће учења о „културно историским типовима“ је евразијство. Евразијство је истакло читав низ нових појмова, чији се социолошки карактер не може оспоравати. Ту, на пример, долази појам „културнога света“ и с њим везано учење о мноштву културних типова, о развићу, растењу, опадању и умирању култура, учење које је развио Н. С. Трубецкој једновремено са Шпенглером али потпуно независно од њега.) Даље, П. Н. Савицки је истакао појам „место развића“ те спољашње културне средине, која показује велики утицај на сву структуру дате културе. Евразијанству су пребацивали понекад нарочито „географски“ материјализам, који све културе хоће да сведе на географски фактор, што није тачно, пошто евразијство има задатак да утврди структурну законитост између различитих саставних делова културе, а не да утврди неки социолошки монизам. Није узалуд подвући, да појам „место развића“ узима од евразијства и неутрални историчар руске културе П. Н. Миљуков (у последњем издању својих „Нацрта историје руске културе“).

5) Н. С. Трубецкон, Европа и человечество., Софи, 1920 и К проблеме русского самопознанил, Париж 1927. П. Н. Савицкин, Росиз особњи географическин мир, Прага, 1927 и Географические особенности России. Осим њих, евразијске идеје развијане су у периодичним издањима: у „Евразинском Временике“, „Евразинскон Хронике“ и др.