Учитељ

Тежња да се утврде „синохронички типови“ структурног карактера навела је Н. С. Трубецкога и Р. О. Јакобсона да установе особиту типологију језика, којима говоре народи који насељавају евразијско „место развића“.39) То је било оригинално откриће, о коме се доста“ говорило у области савремене лингвистике. Напослетку, у теорији државе евразијски утицај довео је до стварања нарочитог социологизма, који спроводи писац ових врста као супротност јуридизму.7)

С његове тачке гледишта, теорија државе мора престати да се идентификује са теоријом државнога права. Формални услов таквога савлађивања јуридизма јест увлачење у орбит испитивања државне теорије свих могућих држава са различитим културама, а не ограничење поља испитивања на „правну“ државу новога времена. Теорија државе мора бити, напослетку, ослобођена од поли: тичких утицаја којима је она препуњена у својој прошлости. Она мора постати „теорија“ а не скривено прибежиште разних поли тичких принципа и норми. Напослетку, у области изучавања руске историје, евразијство је извршило смотру улоге „туранскога елемента“ у њој.) Ако је утицај овога елемента био унеколико и преувеличан од стране евразијства, мучно се може одрицати следеће: у садашње време руска историја не може се изграђивати без узимања у обзир истинских утицаја, чија се улога од ранијих историчара није довољно оцењивала.

3. Новији правци

Остаје ми да кажем неколико речи о неким новијим правцима у социологији, који се само са извесним ограничењем могу назвати „руски“. Њихове претставници, будући исељеници из Русије, утолико су се аклиматизирали на страном тлу, да их већ с пуним правом можемо убројати у претставнике иностране социолошке школе. Али више од свега то је значајно, што и поред све аклиматизације, они продужују да носе собом многобројне утицаје, које су претрпели од руске социјалне мисли. Још више, руске традиције су им у многоме помогле да се истакну у иностраној науци и да заузму видне положаје, које они сад заузимају. Ја ћу навести два руска социолога, професора Харвардскога универзитета, П. А. Сорокина и професора Штразбуршкога универзитета Г. Д. Гурвича.

Први носи традицију рускога емпиризма, позитивизма и социјалнога натурализма. Будући ученик Петражицкога, он се потпуно ослободио од крајности његова психологизма, али је сачувао многе његове утицаје, тако исто као и утицаје руске позитивно-научне мисли уопште.) Сорокин сматра индуктивни метод за једини пра-

зе) Упореди о томе студију Савицкога, V »Monde Slave«, 1931, Т. 1, стр. 364 и студију Исаченка, у »Orient und Occident«, Неће 17, Leipzig, 1934.

4“) Н, Н.Алексеев, Теориз государства, Париж, 1981.

4) Упор. Г. В. Вернадскић, Начертанил русскон историм, Прага, 1927 и Опбт истории Евразим, Прага, 1934.

у П. А. Сорокин, Система социологим, т. 1—2, Петроград, 1920—1921 (Српски превод с енглеског од д-р Иконића), Елемент социологин, 1921; Категорил должного и ее применимостђ к обшественнем авленизм, КОрид. Вестник, 1917. Његова студија о социологији П. Л. Лаврова штампана је у „Сборнике статећ в памаљ Лаврова“, Петербург, 1922.