Учитељ

воверни метод у социологији. По мишљењу Сорокина, само је помоћу њега социологија могла ући у ранг правога научнога знања. Писац се одлучно бори против свих спекулација у социјалној науци, нарочито против увођења у њу метафизике и непотребне филозофије. Социологија Mona да базира на посматрању чињеница и на проналажењу узрочних веза. По мишљењу Серокина, у савременој социологији има много „неплодних цветова“ као и свакога „корова“. У „коров“, он рачуна пре свега различита вредносна суђења и оцене. Аутор је одлучно противан зближавању вредносних суђења са научним суђењима. По њему, идеја „објективне вредности“ је уистини празан звук. Он у целини живи у претставама, које је изврсно био формулирао Михајловски, да је свака вредност субјективна. Ала, у исто време, он је и против „субјективнога метода“ у социологији. Задатак науке је да изучава оно што постоји, а не оно што треба да буде. Оцене не улазе у њен садржај. У одређењу бића социзлогије, Сорокин дословно следује Петражицкоме. Он се користи следећом „теоремом“, коју је формулирао Петражицки: ако постоји п врста сличних предмета, онда теориских наука 0 овим предметима мора бити n — 1. У самој ствари ако једна наука изучава разред предмета А, а други разред Б, онда упоредо с ове две врсте дисциплина, које изучавају А и Б, мора да постоји још једна родовска, која изучава А и Б као чланове општега рода, њихове заједничке црте и њихове односе. Појмљиво је да таква наука, која изучава и културу, и географију, и становништво, и економију, и историју, и право, и државу итд. јесте нека универзална наука, неке врсте стара антропологија, која претендује да изучава дословно све што се односи на човека. Тако и социологија мора да изучава све, што се однсси на друштво. Овде је руски позитивизам спојен са американском терминологијом, која има наклоност да зове „социологијом“ сваку науку која се односи на друштво. Ова неомеђеност социологије ограничава се у Сорокина тиме, што је он социологији поставио неке специјалне циљеве. Социологија је позвана да изучава односе између различитих разреда социјалних феномена (на пример, између религије и економије, између породице и морала итд); даље, односе између социјалних и несоцијалних феномена (географских, биолошких и др.); и напослетку, карактерне црте свих социјалних феномена уопште. На утврђивање ових разноликих односа, врло често уз помоћ статистичкога метода, своди се огроман садржај нових Сорокинових радова, који изненађују обиљем материјала и великим знањем у свима областима живота.

Супротно Сорокину, Гурвич је чувар руских филозофских традиција.:%) Он се истакао својим радовима у области „социјалнога права“, који не припадају социологији у ужем смислу те речи. На

Sorokin, Les thćories sociologique contemporuines, Paris, Payot, 1938 HM Sisteme de sociologie, Paris. HaHcy Mu GMma при руци америчка издања П. А. Сорокина.

5) С. Gurvitch, L'expećrience iuridique et la philosophie pluraliste du droit, Paris, 1935 (социологија на стр. 83). Истога: Могаје thćorique et science des Моешт5, Paris, 1937, Essai dune classification pluraliste des formes де Ја sociabilitć, Paris, 1938. y доследном излагању моме у тексту имам углавном у виду: (6. Gurvitch, Essai de sociologie, Paris, 1938.