Учитељ

социолошке теме прешао је релативно недавно. Он задатке социологије своди на три основе: 1) На утврђивање самих социолошких чињеница и на њихово издвајање из шаренила стварности. Овде се код Гурвича напипавају трагови утицаја „феноменолошке школе“ (Хусерл). 2) На свођење ових чињеница на „типове“, то што он назива „типологијом“, као знања која се налазе између тоталне индивидуализације у историји и између доследних генерализација номотетичких наука. Гурвич овде има у виду све што је. урадила филозофска реакција против натурализма (упореди тај одељак). 3) На увођење социолошких чињеница и типова у „ансамбл“ социјалног живота конкретнога друштва, на утврђивање узрочних веза и генезе ових чињеница. Код Гурвича методолошки плурализам кантоваца прелази у онтолошки плурализам, у учење о мноштву форама социјалнога бића. Гурвичева оригинална мисао је та, што он у извесном, нарочитом смислу рехабилитује метод атомизације социјалних појава, који је код нас осуђен у социјалној физици ХУП века (Спекторски, Алексејев, Лапо Данилевски). Он се у социологији позива чак на примере савремене микрофизике, која изучава специфичну природу првих елемената ствари. Гурвич мисли да стари атомисти, врсте Хобеса, нису били у праву само у томе што нису успели да пронађу истинске елементе социјалнога живота. По његовом мишљењу постоји права социјална микросоциологија, којој противставља макросоциологију, постоје прави социјални елементи. То су главни „типови социјабилности“, који се могу у социјалном ансамблу спојити међу собом у разнолике целокупности. То су различити начини спајања људи у друштвену целину. Њихова класификација, коју је Гурвич израдио, није без интереса и несумњиво рефлектује на себи утицаје руске социјалне филозофије и религиозне социологије. Главне друштвене форме, по Гурвичу, деле се на две главне врсте: на „социјалност спонтану“, или непосредну (то, што Франк зове саборност) и на социјалност која је вештачки организована. Прва се дели на две врсте: на социјалност, која је обравована узајамним прожимањем свести, и на социјалност, која је основана на неком спољашњем односу њиховом, на подударању по узајамном дејству. Само у првом основном разреду (у „спонтаној“

цијалности) човечанска „ја“ заснована су и имају корен у „ми“ (сасвим као код Франка). У другом разреду, они су првобитно раздељени. Главни раздели социјалности, која је основана на узајамном прожимању јесу они типови социјалних веза, који се зову „масом“, „задругом“ (,„соптипапТе") и саборношћу (,„сопштипјоп“) (упореди Берђајева). Међутим, и поред неке сличности са руском социологијом, класификација Гурвича разликује се од ње, што типови које је она обележила немају карактер вредности, нису распоређени у извесној вредносној хијерархији,-као што видимо код различитих руских социолога и социјалних филозофа. Осим тога, Гурвич је мишљења да је његова класификација израђена на принципу радикалнога емпиризма, док конструкције руске социјалне филозофије имају јаван метафизички и социјално-филозофски смисао.

С рукописа превео Мил. Р. Мајсторовић