Учитељ

Проф. Д-р Николај Лоски Руска филозофија у ХХ сшолебу

Руска филозофска мисао ХХ в. претставља значајну културну појаву, која има вредност не само за нас Русе него и за духовни развитак других народа. Прво да расмотримо литературу из гнозеологије (теорије сазнања и логике). За руску филозофију карактеристична је у овој области већ давно започета борба против гнозеоло гизма и иманентизма, који су доскора били јако раширени у западноевропској, нарочито пак у немачкој литератури. Речи „гнозеологизам“ ја означујем тенденцију да се емпириски дата реалност дедуцира из сазнања и мишљења. Такав карактер има новокантовство, иманентна филозофија, трансцендентални идеализам Рикертове школе, трансцендентални идеализам Коенове школе и др. Гнозеологизам условљава и методу филозофирања и садржај тих филозофских учења о свету. Са стране методе он се карактерише уверењем да је гнозеологија основна наука, темељ свега филозофског, а уједно с тим и научног сазнања. Што се пак тиче садржаја учења о свету, гнозеологизам води идентификовању сазнања и бића, али тако да приоритет припада сазнању, пошто биће испада зависно од свести која сазнаје. Метафизика (онтологија) овде или се негира, или се губи у гнозеологији, или се пак идентификује с логиком (на пр., код Шупеа, Коена, Хусерла). Гнозеологизам готово увек прати иманентизам, тј. учење да биће које се сазнаје не постоји друкчије него у свести која сазнаје, јер зависи од ове потпуно или неком својом страном.

У руској филозофији има доста претставника гнезеологизма и иманентизма. Међу њима се нарочито истиче утицајем и дугогодишњом педагошком и литерарном активношћу професор Петроградског универзитета Александар Ивановић Веденски (умро 1925 год.). Он је претставник нарочите гране новокантовства коју он зове „логизам“. Гнозеологију, као науку о границама људског сазнања, он заснива на логици доказивања општих синтетичких судова.

Непосредна констатација чињеница искуства, каже Веденски, може да оправда само појединачне или партикуларне судове. Према томе, оправдање општег синтетичког суда није могућно друкчије до путем закључка. Међутим, закључивање које заснива општи синтетички закључак треба да има међу својим премисама бар један синТетички суд (чак и код идуктивних закључивања закључак следује не директно из појединачних опажања, него из њихове комбинације са принципом једнообразности природе).

Из овога јасно је да систем сазнања, који у себи садржи синтетичке судове, може да се изграђује и развија само под претпоставком да у његовом основу лежи неколико општих синтетичких судова, априорних, тј. који нису доказани, нити се могу доказати, који су узети у систем сазнања због њихове подесности да служе као последњи основ научног сазнања. Заједно са дефиницијама (које Веденски, следујући Канту, сматра за аналитичке судове) и чињеницама искуства, априорни судови служе као основ закључивањима која дају у закључку нове опште синтетичке судове.