Учитељ

Какве предмете ми сазнајемо путем тих закључивања» На ово питање проф. Веденски одговара, полазећи од свога учења о логичкој вези и своје теорије о закључку, која је изграђена на основу тог учења. Логичка веза (веза између субјекта и предиката аналитичког суда, као и веза између премиса и закључка), каже он, јесте веза коју траже закони противречности и искључења трећег. Из ове теорије (коју ја зовем аналитичком, пошто она схвата закључак као систем аналогни аналитичком суду) следује да су закључци могући само у односу на објекте који потпадају под закон контрадикције. То су, према мишљењу проф. Веденског, само наше претставе. Што се пак тиче мишљења, оно није подложно под закон контрадикције (може се, на пр. мислити: округли квадрат и сл.). Према томе закључци су могући само о претставама, о бићу које се јавља (о бићу како нам се претставља). За свет правог бића, за ствари по себи, ми не знамо да ли су подложни закону контрадикције, те зато закључци о њима нису могући. Према томе, метафизика, као наука, неостварљива је.

Оригиналне мисли у новокантовску гнозеологију унео је такође проф. И. И. Лапшин (рођ. 1870 год., бив. професор Петроградског универзитета, прогнан из. СССР. 1922 год. живи у Прагу). У свом делу „Закони мишљења и форме сазнања“ он развија теорију да су простор и време категорије; даље, истичући да у временској сукцесији објект може да има контрадикторне одредбе, Лапшин покушава да утврди да је просторност предмета услов да се на њега може применити закон контрадикције.

У релативно млађој генерацији руских филозофа многострано су заступљени различити облици трансценденталног идеализма. Најважнији су његови претставници: С. Гесен, Г. Гурвић, В. Сеземан, Ф. Степун, Б. Јаковенко, Г. Ланц, В. Саваљски, Н. В. Болдирев и др. Присталица Хусерла је ГлШпет у делу „Појава и стварност“. О набројаним претставницима трансценденталног идеализма и о еволуцији њихових погледа биће говора ниже, на крају излагања о руској религиозној филозофији.

Као што је речено, оригиналан дух руског филозофирања није заступљен у трансценденталном идеализму, који носи обележје немачког генија, него баш у делима која истичу себи за циљ борбу против гнозеологизма и иманентизма. Гнозеолошко испитивање врши се у тим делима у духу онтологизма, како у погледу методе, тако и по садржају. Методолошки то се изражава у синтези гнозеологије са онтологијом, наиме у тежњи да се пронађу услови могућности истине и да се објасне њена основна својства, развијајући уједно учење о сазнању и о структури бића. М у погледу садржаја ова учења имају карактер онтологизма, јер тврде присуство бића у сазнању, те уз то истичу приоритет бића пред сазнањем, независност бића од субјекта који га сазнаје. То је могуће само у случају, ако се сазнање постиже путем интуиције, тј. путем непосредног увиђања (контемплације) управљеног на предмет у оригиналу

Потенцирано осећање реалности, које се противи субјективирању и психологизирању садржаја опажања, изгледа, претставља карактеристичну црту руске филозофије. Још су славенофили, како