Учитељ

професор Политехничког института у Дрездену), разликујући две врсте доживљаја: доживљаје стварања и доживљаје живота.

Другим путевима него Сеземан и Степун иде према онтолигизму Б. Јаковенко (живи у Прагу; издаје „Тегпанопаје ВЊНоћек Т8г РАПозорће“). Он истиче задатак да се ослободи путем критичке анализе од догматичких схема и предрасуда, које обавијају стварност у практичком животу, чулном опажању, научно-хипотетичком мишљењу, религиозној вери итд., те да се издигне до умног сазнања (рус. „умозренје", уегашт сез Зсћаџеп) у ком је „присутно само апсолутно многоструко Све, онакво какво је по себи.“ Свој правац Јаковенко зове критички или трансцендентални интуитивизам, такође и филозофски апсолутизам, насупрот сваком релативизму и агностицизму.

Скептицизам Л. Шестова (1866—1938) не може да стане у оквир ниједног од набројених филозофских праваца; изгледа да је он проузрокован идеалом неостварљивог хиперлогичког апсолутног сазнања, који је истакнут у извесним делима претставника трансценденталне филозофије.

С. Гесен почео је своју филозофску активност дисертацијом „па улааеће Сапзаша«!“ у духу трансценденталног идеализма Рикертове школе. У значајном делу „Филозофија казне“ он полази од разликовања форме и материје казне.

У делу „Основи педагогике““ као и у чланцима посвећеним васпитању, С. Гесен је обрадио филозофске основе проблема васпитања и образовања, служећи се при томе вешто дијалектичком методом. Осим тога, последњих година он се истакао као одличан по-

знавалац школских система и школске политике европских држава и СССР.

У обради проблема етике и социјалне филозофије руски мислиоци, почевши своју активност у правцу трансценденталног идеализма, све се више приближују општем духу руског конкретног идеалреализма. Као пример може да послужи чланак С. Гесена „Трагедија добра у делу Браћа Карамазови од Достојевског“. Писац не само да даје оригинално тумачење романа Достојевског већ и нацрт свог система етике, који се у многом слаже с етиком Берђајева изложеном у његовом делу „Човеково опредељење“, које смо горе окарактерисали. Према Гесеновом тумачењу, у три брата — Димитрију, Ивану и Аљоши — оваплоћена су три ступња добра и три одговарајућа искушења зла. Само пак зло у личности Смерђакова игра улогу слуге трију унакажених слика добра. Димитрије Карамазов је претставник „природног основа морала“, који се изражава у упола инстинктивним осећањима стида, самилости и пијетету (вид. О тим природним основама морала код Соловјова „Оправдање добра“). Спонтани, чулни карактер тог морала одликује се несталношћу, колебањем између две провалије: „идеалом Мадоне и идеалом Содома“. Сладострасност и гнев јесу изопачења тог морала. Димитрије сам признаје да је „могао и хтео“ да убије свога оца. Смерђаков је

#% На српском „Основи педагогике“ превод М Мајсторовића, Бд 1932 Преводилац.

Учитељ 41