Учитељ

као што су: зец, веверица, јеж, миш, корњача, жаба, ласта, врабац, мрав и др. (Зец и миш, Ластавица и пшеница белица, Корњаче, Незахвални гости, Жапче, Крилата бића, Пухаћ, Свитац, Мали гост и др). М ове се приче одликују дечјом нежношћу и милосрђем, као и великим интересовањем за живот ових незаштићених божјих створова. :

Највеће симпатије пак, како саме списатељице тако и дечје, уживају у овим причама канаринке. Њима је посвећена скоро цела једна књига (Жута породица и друге приче). Ту је, петнаест приповедака на двадесет шест страна повезано у читав мали роман, чији су главни јунаци канаринац Ханси, тетка Мара и њен братанац Мића. Ханси је добио другарицу и засновао породицу, те је убрзо кућа била пуна веселих и дражесних канаринки на велику радост малога Миће и осталих укућана.

Биљни свет је особито лепо приказан у причама: Ливада, Љубичица, Висибаба и љубичица, Булка, Незахвални гости, Ускрс, Ластавица и пшеница белица, Млади планинци, Пролеће и др. И ту су деца уз биљке, као и са животињама, где такође долази до изражаја њихова велика љубав према природи. |

Море и планина са својим елементима описани су у причама: Распуст на мору, Мали јунак, Рибарев син, Игранка под смоквама, Млади планинци, Преко мора, Писма с мора, Белутак и др. 'а: годишња времена и васиона уопште у приповеткама: Бела владарка, Зима и пролеће, Пролеће, Ускрс, Пахуљица, Златан и сунце, и др.

Неке од ових прича из природе приказане су у фантастичном облику, као басне или као бајке, у којима поједина жива бића или природни елементи говоре међу собом као људи (Зец и миш), Бела веверица, Корњаче, Пахуљида, Незахвални гости, Крилата бића, Бела владарка, Висибаба и љубичица, Ластавица и пшеница белица, Зима и пролеће, Ускрс и др.) Једна таква бајка из природе (Око Ивине куће) увршћена је баш у књигу „Истините приче“ свакако као доказ да су и бајке ове врсте идентичне са стварношћу, истином и науком, јер у природи нема ничега измишљеног, па ни кад природни елементи и жива бића „говоре“ као људи само зато, да би их деца лакше схватила и разумела. Не зна се да ли је Милица Јанковић у овом случају подражавала Карлу Евалду, али ако и јесте, њезине приче ове врсте нису мање уметничке, лепе и интересантне од Двоношца, Тихог језера и осталих приповедака славног данског природњака. У свима овим причама из природе, како каже споменути критичар у Српском Књижевном гласнику, Милица Јанковић је успела „да ствари које су добрим делом поука, да не кажемо наука, изложи без и мало сувопарности, тако пријатно, тако живо, иако сасвим просто, без удешавања и украшавања, да после читања многима од тих прича затрепере сузе на трепавицама; јер их деца без предаха читају, осећајући да их једна нежна и пријатељска рука уводи са сваком причом у познавање једног кута или трунке бескрајне васионе“...

Приче о деци и за децу, како их је назвала сама списатељица, више су производ њеног сопственог доживљавања и успомена из детињства или посматрања деце и њиховог живота у њезиној непосредној околини него њезине уметничке фантазије, и зато су